Punoletstvo uspomene u Buenos Ajresu

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, Buenos Ajres, marta – Prislonila mu je čelo na slepoočnicu, prsa na prsa, i žmuri. Kao da se sprema vatreni poljubac.

A onda se, sa zvučnika, prolomi rezak ton i oni počinju ples. U sali buenosajreskog bara koji se zove kao nagoveštaj njihovih priljubljenih poza, a koji se neće dogoditi – „El beso” (poljubac).

Podijum je ispunjen parovima koji istu, prisnu, pozu koriste da bi ponajviše izrazili – sopstvenost. Vragolije njihovih nogu, pogotovu njenih, kao da pletu priču o nesputanoj individualnosti, koja opstaje uprkos spoljnoj sraslosti s partnerom i povinovanju pravilima igre – tanga, milongera…

U takvoj atmosferi obreo sam se prošle nedelje u „kolevci tanga” (što je jedan od nadimaka argentinske prestonice), gde sam  pre gotovo četvrt veka počeo posao dopisnika iz inostranstva. Dok sam gledao zanesene plesače, učinilo mi se, na trenutak, da tračak duha takvog tanga, različitog od onog koji gledamo kao spektakle, ima i u dopisnikovanju, gde se takođe traži kombinovanje prisnosti s drugim i samosvojnosti, održavanje bliskosti na daljinu uz distancu u blizini.

U Buenos Ajres sam stigao ponovo na „punoletstvo uspomene”, jer sam pre tačno 18 leta otišao iz njega. Ovoga puta ne po profesionalnom zadatku – već kao istraživač „privatne arheologije”, da oživim sećanja i vidim koliko se stvarnost u međuvremenu udaljila od sećanja.

Lakše sam, međutim, uočio da se Buenos Ajres više razlikuje od Vašingtona, iz koga sam pristigao, nego od uspomena koje sam kao novinar poneo iz „latinoameričkog Pariza”. Buenos Ajres se, utisak je, nije mnogo promenio. Očuvao je originalnost „najevropskijeg grada” na američkom kontinentu, maštovitih i elegantnih fasada, obilje restorana i kafića, izloge kao izložbe atraktivne robe, mnoštvo vrhunskih umetničkih zbivanja, fudbalsku strast, najbolje bifteke na planeti, najviše salona za ulepšavanje svih delova tela (pri čemu se i kultura ispoljava kao specifično oblikovana kultura), pa i dozu možda najveće samokritičnosti na svetu.

Ova poslednja karakteristika delovala je kao – podešeni automat. Prvi put u životu sam u jednom velegradu (više od 12 miliona stanovnika, s predgrađima) čuo isključivo oštre kritike na račun domaće vlasti. Nijedan od oko 40 sagovornika, više slučajnih nego namernih, nije našao nijednu lepu reč za sada vladajući kurs.

Pa zar takva ogorčenost nije u suprotnosti s činjenicom da je Argentina dobila članstvo u Grupi-20 koja za neki dan u Londonu treba da se dogovori kako da se izađe iz globalne krize, pitanje je u kome niko nije video osporavanje ličnog nezadovoljstva. „Tako smo se i mi upisali u listu glavnih krivaca za svetski potres”, kaže mi jedan taksista, dok drugi nalazi da je važnije što „nas ovde osiromašuju Ali-baba i 40 hajduka”, kako krsti „vladajući stalež”, širi od funkcionerskog kruga i koji se često naziva „faktokratija” (stvarna a ne formalna vlast) i „kleptokratija”.

Imena sagovornika ne pominjem jer im nije rečeno da će njihove priče ući u novine, što je okolnost koja je, verovatno, doprinela njihovoj i živopisnosti i drastičnosti. Najveća pri tome otkrivena novost – u gradu koji liči ponajviše na splet karakteristika Pariza, Barselone, Rima i Beograda – bila je povećana zebnja od kriminala.

Elitni delovi Buenos Ajresa dugo su uvršćivani među najbezbednija mesta na globusu, ali su sada i ona na meti, kažu, pljačkaša, otmičara, pa i ubica. Pred predsedničkom „Ružičastom palatom” i zgradom parlamenta održane su neuobičajene demonstracije za povećanje životne sigurnosti, na kojima je učestvovalo više od 10.000 ljudi.

Nije otišlo sve što je prošlo, sugerišu sagovornici. Još se osećaju traume nekadašnje vojne diktature koja je od 1976. do 1983. izvela teror nad sopstvenim narodom, pri čemu je „nestalo” oko 30.000 neistomišljenika, zbog čega pokret „Majki i baka s Plase de Majo” istrajava u zahtevima da se sazna sudbina njihovih potomaka i dece otimane od „nepodobnih” roditelja i poklanjane „podobnim familijama”. A veterani rata za Malvine (Foklande) još kliču da je taj atlantski arhipelag argentinski iako su, ili baš zato, na njemu 1982. brzo izgubili rat protiv Britanaca…

Najveće misterije i paradoksi su, međutim, u vezi sa činjenicom da je Argentina jedina zemlja kojoj je „uspelo” da iz „prvog sveta” padne u „treći svet” i u njemu ostane, iako je izvršila globalno osvajanje – tangom, biftekom, Borhesom, Fanđom, Maradonom… Odmah posle Drugog svetskog rata, evropskim izbeglicama je kao ravnopravna ponuda bila servirana alternativa da se odsele u SAD ili Argentinu, kao zemlje s jednakim perspektivama. Onima koji su uspeli možda je lagodniji život među gaučima, koje su kauboji ostavili daleko za sobom, kad se egzistencija meri klasičnim pokazateljima ukupne moći.

Nije sve u kolektivnoj moći. Ili, što bi rekao poznanik, ocenjujući globalnu krizu: „Pojedinačna spasavanja su izglednija od kolektivnih.”

Objavljeno je, tako, da se povećava broj Amerikanaca koji se doseljavaju u Argentinu. Za poslednje tri godine njihov broj se udvostručio na 722. Jedan od njih kaže da su mu se tako troškovi smanjili za 70 odsto. Drugi sede za kafanskim stolom beskonačno, što je uživanje koje ne mogu da priušte u SAD, gde se mahom gostu račun podnosi čim ne naruči još nešto.

Primetio sam, uz to, i da je i dalje na snazi antiimperijalistički i autokritički slogan: „Jenki odlazite kući i – povedite nas sa sobom”. Po povratku u Vašington, učinilo mi se da je ta dvosekla opaska već na delu: SAD kao da sada doživljavaju iskušenja iz kojih Argentina ne može da se izvuče, izražena u prokletstvu „Dabogda imao pa nemao”.

Ali, među Argentincima je Amerika, kao kontinent, drugačija od one na dalekom im severu. „Gauči” imaju olakšicu u poslovici: „Ono što si otplesao, niko ti ne može uzeti.” I – prepuštaju se tangu…

Momčilo Pantelić