KULACI KAPITALIZMA

Dobismo te tri milijarde dolara. Kada bi se ovaj ekskluzivni uspeh srpskih pregovarača merio brzinom promene licitirane brojke – prvo milijarda, odmah potom dve, a konačno i tri – onda bismo osvojili zlato na finansijskoj olimpijadi.

Nažalost, iz natezanja s gospodom iz MMF-a zaključujem da su cifre menjane jer nije postojala odgovarajuća procena opasnosti od recesije koja je, rekli su nam sada otvoreno, na vratima Srbije. Plašim da ne završimo sa zlatnom kolajnom sa – dužničke olimpijade.

Makroekonomski veleslalom s Kopaonika i mikroekonomski cikcak u sedištu vlade ne daju mnogo povoda za poverenje u prihvaćene antikrizne mere. Ne barem za sada. Mnogi potezi su ili u sferi demagogije – poreske promene ili potpunog nonsensa – zahteva da se zaustave procesi iz radnih odnosa.

„Ima čovek, ima problem. Nema čovek, nema problem”, govorio je otac sovjetske Čeke Feliks Đeržinski.

Sumnjičav sam jer se radi o merama koje se donose preko kolena, kako kom ministarstvu nešto padne na pamet. Neke prođu, druge posle ismejavanja u javnosti završe na smetlištu.

Nema dugovečnije celine. Što i ne treba da čudi u zemlji koja godinama govori o vizijama, a ne uspeva da ih definiše. Kako onda da imamo osmišljen pristup finansijskom cunamiju koji je iznenadio i mnogo racionalnije od Srbije?

Zato izbavljenje tražimo na pojilu MMF-a. Potiskujem u sebi sa zebnjom košmarna sećanja na eksperimente koje je oveštali čuvar tradicija neoliberalizma svojedobno isprobavao na Argentini.

Pošto sami nismo bili u stanju da na vreme prepoznamo opasnosti, pošto ne umemo da osmislimo recepturu izlaska iz krize, ispada da je dobro što nam, ponovo, drugi iscrtavaju sudbinu.

Kako, međutim, da verujem u kredibilitet fonda? Ta gospoda brljaju po Srbiji. Sedeli su ovde danima, ispisivali neke brojke i tražili tevtonsku finansijsku disciplinu a onda im na pamet pala suluda ideja da od domaćina traže da, štednje radi, smanji broj ministarstava. Oni zaista ne shvataju gde su bili.

Kako da se smanji broj ministarstava? Jedva smo ih raspodelili. Ko bi to sada ukidao ili pripajao. Bio bi to kraj koalicione arhitekture. Pomišljam na najgore: da oni pod firmom finansijskih izbavitelja nisu možda ovde došli sa idejom da ruše vladu?

Srećom, srpska socijalno odgovorna vlada je od tvrdog materijala. Patriotski je izdržala nalet. Svi ministri su i dalje u sedlu. Pa šta košta da košta. Pošto su u državnoj administraciji zamrzli plate, deo tog troška ostatak zaposlene Srbije treba da pokrije porezom.

Premijer ponosno kaže da je donji limit neoporezovanog dela zarade sa 6.000 dinara podignut na 12.000 dinarakako bi se zaštitili najugroženiji. Nekako slutim da će preko noći porasti broj onih prijavljenih na platu od 12.000. Siva zona kao odgovor na fiskalni diletantizam.

Ako ovako nastavi da nas brani, još malo pa će vlada one sa 30.000, 40.000 dinara proglasiti ekstraprofiterima, kapitalističkim kulacima. Pa da im se sve uzme jer nema smisla da zbog globalne finansijske krize nekome umakne ministarska fotelja. Ili da država ostane bez najmnogoljudnijeg kabineta u regionu, i šire.

Vlast je mnogo puta dosad vikala „evo vuka”, a sada, kada je on zaista pred vratima, pogubila je poverenje naroda i toga mora da bude svesna. Prebacivanje tereta na „dobrostojeće” iznad 12.000 dinara, iste one koji dobro pamte kako su „veliki bankari” prolazili neoporezovano, deluje barem patetično.

Povećanje poreza je državna apanaža, namicanje prihoda. U pravu je jedan kreativni bloger na B92: „Ja predlažem da se stavi rampa na Terazije i da se svim pešacima naplati prolaz”.

Država bi budžetske rupe pre svega trebalo da zapuši smanjenjem rashoda. To je, a ne povećanje poreza, od nje tražio MMF. Zašto se onda ne redukuje državni aparat kada svi priznaju da je 28.000 zaposlenih previše? Zašto se, poput Hrvatske, njima ne snize primanja? Kako da znam da nam ne zamazuju oči smanjenjem troškova za automobile, mobilne ili reprezentaciju? Ko će to da meri?

Kada vidim kakve sve ideje obuzimaju Cvetković & Co, koliko su brzi i (ne)konzistentni u građenju države koja će biti „uzor za štednju”, gotovo da mi se MMF nekako omili pa u dubini napaćene duše i iz krizom nagriženog džepa izvlačim priznanje da fondovci nisu krivi.

Posle svih zaduživanja Srbije do blizu 20 milijardi evra, sve sile problematičnih privatizacija i tajkuna izašlih iz belih čarapa, i dalje smo bez autoputeva, mostova ili železnice, bez proizvodnje, uvozimo beli luk i cveće kao da živimo na pesku.

Pošto nemamo ništa, jer su pojedinci uzeli sve, sada pokušavaju da nas kljukaju dozama sve jeftinijeg populizma. Još samo fale agitpropovski apeli na kolektivnu svest jer smo u teškim vremenima.

Ako nam i sutra ne bude dobro, nemoj da neko upire prstom prema MMF-u. Fond samo rutinski odrađuje ono što pacijenti poput naše vlade nisu u stanju da urade sami. Dobili smo SOS prodavnice. Nedostaje odgovornija SOS vlada.

Dobrodošli u recesiju!

Polako Jakšiću. Što si se ovako navrzao na našu jadnu vladu koja iz krize pokušava da se izvuče ko pile iz kučina. Zar problem nije globalni. Odgovore nemaju ni mnogo veći i moćniji od nas.

Tačno. Raste broj beskućnika od SAD do Japana, ali kada gledam kako svet doživljava predstojeći londonski sastanak G20 posvećen traganju za odgovorom na krizu, još više mi se povećava pritisak.

Suočen sa slobodnim padom ekonomija, koji je milione ostavio bez posla, a hiljade kompanija oterao u bankrot, svet ovaj skup smatra najvažnijim događajem posle Drugog svetskog rata. Imate li takav doživljaj ovde? Sumnjam. Dok se očekuje da u Londonu budu iznova pisana pravila globalnog kapitalizma kako bi se izbeglo ponavljanje najteže krize u poslednjih 80 godina, mi smo okrenuti sebi.

Pokušaće tamo njih 20 da stabilizuju globalna finansijska tržišta, da reformišu međunarodni finansijski sistem i da harmonizuju makroekonomske regulacione standarde. Mi ovde pronašli smo već genijalno rešenje zavodeći porez onimakoji zarađuju više od 130 evra mesečno.

Oni tamo raspravljaće o predlogu Rusije da nacionalne banke i međunarodne finansijske institucije diverzifikuju sopstvene devizne rezerve i da ustanove supranacionalnu rezervu (Specijalna prava vučenja MMF-a), kao alternativu dolaru. Kina, čije su devizne rezerve 2.000 milijardi dolara, podržava ideju.

I ne čekajući da vidimo šta će odlučiti oni koji će nam određivati sudbinu, mi ovde požurujemo da se zadužimo ne znajući šta će biti.

Dok lideri EU odbijaju pozive Vašingtona da povećaju stimulativne pakete, ovde jedva razaznajem takve mere. Možda nam i ne trebaju – većina banaka ionako je inostrana.

Vodećih 20 razvijenih nacija sveta možda se i neće dogovoriti kako da spreče nalet protekcionizma, ali pristup problemima nesumnjivo imponuje. Ovde ćemo zaboraviti da oni imaju plan, a mi surogat plana.

Nekih sličnosti, ipak, ima. London preduzima opsežne mere odbrane od demonstranata koji prozivaju odgovorne za krizu. Ovde uočavam drastičnu promenu tona na „liberalnim sajtovima” koji tradicionalno hvale demokrate: ne pamtim takvo nezadovoljstvo ponašanjem vlade.