Evropa to hoće drugačije

Od našeg stalnog dopisnika 
Brisel, 27. marta – Evropska unija pokazala je na martovskom samitu u Briselu da će jedinstveno nastupiti na sastanku G-20 koji će 2. aprila biti održan u Londonu. Iako je pompezno najavljivan kao novi „Breton Vuds”, malo je izgleda da će skup lidera 20 najvažnijih ekonomija sveta u britanskoj prestonici biti istorijski, ali svakako će biti najvažniji od početka svetske finansijske i ekonomske krize.

EU je saglasna da je za nju najvažnije usaglašavanje nove finansijske regulative na svetskom nivou, kao i ponovno uspostavljanje poverenja među bankama i klijentima. Puko upumpavanje ogromnih suma likvidnog novca u tržište, kao što su to učinile SAD, nije ono čemu teži EU. To je na svoj način izrekao Mirek Topolanek, češki premijer i predsedavajući EU, kada je ocenio da su mere koje zagovara američki predsednik Barak Obama „siguran put u propast“.

Nemačka kancelarkaAngela Merkel takođe je protivnik primene američkog modela upravljanja krizom na EU, ali ona ne kritikuje tamošnje mere, već objašnjava da su sistem i potrebe tamo i u EU drugačiji. Merkelova je rekla da su vlade država EU već učinile svoje kada je o protekcionizmu reč, a da sada očekuju da se izmeni regulativa i ustanove nova pravila svetskog finansijskog sistema. „Previše jevtin novac u SAD izazvao je današnju krizu”, kazala je Merkelova nedavno u obraćanju Bundestagu.

Reagujući prvi put na finansijsku krizu oktobra prošle godine, EU je najpre dala garancije da će za novac svih klijenata u bankama odgovarati države. Nemačka je svoje banke zaštitila „kišobranom” vrednim 500 milijardi evra, a do sada je iz tog fonda iskorišteno manje od petine, uglavnom za potrebe Hipo banke. Dok su nemačke banke stabilne i ako njima ne preti bankrot, nema razloga za paniku u EU. Države EU dodatno su umirile svoje građane kada su im zagarantovale solidne socijalne programe u slučaju gubitka posla, nazvane „programi automatske stabilnosti”.

Unija je odlučila da će svojim članicama pomagati u slučaju nužde, ali pojedinačno i specifično, u skladu sa potrebama, a odbila je ideju o stvaranju posebnog zajedničkog fonda za istočne zemlje EU. Ali stvoren je fond za pomoć državama izvan evrozone, Mađarska je za pomoć budžetu dobila šest milijardi evra, Rumunija pet, a Litvanija tri milijarde. Srbija je jedina zemlja regiona koja je dobila budžetsku podršku iz EU, a Brisel je nedavno znatno pomogao Ukrajinu.

Evropska automobilska industrija zaštićena je pod jednom, evropskom kapom i izbegnuta je zamka „ekonomskog nacionalizma”, za koji je bio optužen Nikola Sarkozi, predsednik Francuske, posle izjave da će čuvati domaću automobilsku industriju po cenu zatvaranja pogona u istočnoj Evropi. To se nije dogodilo, a neće se ni dogoditi, jer su u međuvremenu sve države EU koje proizvode automobile stale iza svih proizvođača. U Nemačkoj država kupcima novih automobila otkupljuje stare za 2.500 evra, bez obzira na to da li je reč o „mercedesu”, „volvou” ili „renou”. Belgijska država stimuliše kupce automobila koji malo troše i zagađuju, kao što je „smart”.

Efikasnost evropskih lidera na ekonomskom planu nadvisila je njihovu saradnju i razumevanje na političkim pitanjima, gde i dalje postoje krupne razlike.

Krajem decembra, na poslednjem prošlogodišnjem samitu EU, kojem je predsedavao Sarkozi, članice EU usaglasile su se da ubuduće sve čine strogo koordinisano. Lideri EU su tada zaključili da im je potrebno 100 dana da primene dogovoreno, a taj rok upravo ističe.

Vladimir Jokanović

-----------------------------------------------------------

Kontinent bez kormilara

Zabrinut sam za Evropu. Brinem, u stvari, za ceo svet da nigde nema sigurnog utočišta od globalne ekonomske oluje. Ipak, situacija u Evropi me brine čak više od one u Americi.

Da budem jasan, nije mi namera da prežvakavam onu standardnu primedbu Amerike da su u Evropi porezi previsoki, a beneficije suviše velikodušne. Velike države blagostanja nisu uzrok aktuelne evropske krize. One su, zapravo, objasniću ubrzo, olakšavajući faktor.

Sasvim izvesna opasnost za Evropu trenutno dolazi iz drugog pravca - neuspeha kontinenta da efikasno odgovori na finansijsku krizu.

Evropa je podbacila i u fiskalnoj i u monetarnoj politici: pad s kojim se suočava je u najmanju ruku isti kao onaj koji preti SAD, a ona se angažuje daleko manje da bi se izborila sa krizom.

U fiskalnoj sferi, poređenje sa Sjedinjenim Državama je frapantno. Brojni ekonomisti, uključujući mene, tvrde da su podsticajne mere Obamine administracije premale u odnosu na ozbiljnost krize. Međutim, ono što Amerika radi zasenjuje sve što Evropa preduzima.

Razlika u monetarnoj politici je isto toliko frapantna. Evropska centralna banka je daleko manje aktivna od Federalnih rezervi; okleva da snizi kamatne stope (zapravo ih je podigla prošlog jula), i stidljivo izbegava bilo kakve oštrije mere da bi odmrzla kreditna tržišta.

Jedino što ide Evropi u prilog jeste upravo ono zbog čega trpi najveće kritike - obim i izdašnost država blagostanja, koje upijaju šok ekonomskog sunovrata.

To nije mala stvar. Zagarantovano zdravstveno osiguranje i izdašne nadoknade za nezaposlenost osiguravaju da, barem zasad, ljudi u Evropi ne trpe onoliko kao u Americi. Ovi programi će takođe pomoći da se tokom krize održi potrošnja.

Ali ovi „automatski stabilizatori” nisu zamena za pozitivnu akciju.

Zašto je Evropa podbacila? Slabo upravljanje je jedan od razloga. Evropski bankarski zvaničnici, kojima je sasvim promakla ozbiljnost krize, i dalje deluju nekako uvrnuto samozadovoljno. A da biste u Americi čuli bilo šta slično klevetama koje iznosi nemački ministar finansija morali biste, znate, da slušate republikance.

Postoji, međutim, veći problem: evropska ekonomska i monetarna integracija otišla je daleko ispred njenih političkih institucija. Ekonomije mnogih evropskih zemalja su povezane tesno koliko i ekonomije američkih saveznih država i najveći deo Evrope ima jedinstvenu valutu.

Ipak, za razliku od Amerike, Evropa nema tu vrstu kontinentalnih institucija koje su potrebne da bi se rešavala kriza kontinentalnih razmera.

To je glavni razlog zašto nema fiskalne akcije: ne postoji vlada koja bi bila u poziciji da preuzme odgovornost za evropsku ekonomiju u celini.

Evropa, umesto toga, ima nacionalne vlade, od koji je svaka nevoljna da napravi velike dugove da bi finansirala stimulativni paket od kojeg će većinu koristi izvući birači u drugim zemljama.

Očekivala bi se snažnija monetarna politika. Na kraju krajeva, ako ne postoji evropska vlada, postoji Evropska centralna banka.

Međutim, ECB nije isto što i Fed, koji može da postupa smelo, jer ima podršku jedinstvene nacionalne vlade, vlade koja je već preuzela deo rizika njegove hrabrosti, i svakako će mu nadoknaditi gubitke ukoliko njegovi pokušaji da odmrzne finansijska tržišta pođu naopako. ECB, koja odgovara često posvađanim vladama 16 zemalja, ne može da računa na isti novo podrške.

Drugim, rečima, ispostavilo se da je Evropa u vreme krize strukturno slaba...

Pol Krugman

(Iz komentara dobitnika Nobelove nagrade za
ekonomiju 2008, objavljenog u „Njujork tajmsu”)