Vrtoglavica milijardi i biliona

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, marta – Da bi se sistem suštinski promenio neke manje bitne stvari ne treba menjati – sugerisao je, naizgled paradoksalno, tvorac najvećeg reformatorskog zahvata u novijoj istoriji SAD, šef Bele kuće Barak Obama, na nedavnom sastanku s liderima 13 ovdašnjih finansijskih giganata. Pa je kao primer poželjnog „ostajanja na istom” naveo svoj slučaj – nije još renovirao predsedničku Ovalnu sobu niti je promenio nameštaj koji je u njoj koristio njegov prethodnik Džordž Buš, čiju političku zaostavštinu, inače, odbacuje.

Preporučio im je, tako, da se posvete spasavanju uzdrmanog poretka, a da zadovoljavanje ličnog ukusa i potreba službene reprezentativnosti ostave za kasnije. Kriza je dogurala „cara do duvara” čim su potrebni i primeri javnog samoodricanja i na najvišem nivou, prokomentarisali su ironičari…

Kako povratiti poverenje u američki finansijski sistem, iz kojeg je krenula globalna kriza – pitanje je na koje još nema pouzdanog odgovora, iako za njim vapi praktično celo čovečanstvo koje je globalizacijskim „vezom” upleteno u „vrzino kolo” Volstrita. Neposredni utisak je da ovde trenutno dominira –vrtoglavica milijardi i biliona dolara.

Obamin tim nastoji, naime, da ubrzanim ogromnim ulaganjima začepi niz rupa kroz koje je istekao veliki deo moći ovdašnjeg finansijskog, a time i ukupnog, ustrojstva. Nije, međutim, još nikome sasvim jasno kakav će biti rezultat.

Američki finansijski sistem više „ne liči na sebe” dok mu se basnoslovnim političko-budžetskim operacijama oblikuje novo lice, sa željom da povrati doskorašnji sjaj, ali da dobije karakternije crte. Da li je reč samo o ubrzanom zahvatu „plastične hirurgije” ili o dugoročnom „genetskom inženjeringu”tek treba da se vidi, dok većina znalaca predviđa da će iskrsnuti nešto „dosad neviđeno”, u trouglu opšteg i lokalnog – loma, reda i njihovih kombinacija.

Ovdašnji projekat stabilizacije kao da je zasnovan na proceni da je gotovo svakom delu sistema neophodna – okrepljujuća budžetska finansijska injekcija. Milijarde i bilioni namenjeni su: ozdravljenju banaka da bi obnovile kreditnu sposobnost, zaštiti ulagača i potrošača, olakšanju hipotekarnih tereta da bi i nelikvidni pozajmljivači ostali u svojim kućama, podsticaju proizvodnji, zapošljavanju i očuvanju sada ugroženih radnih mesta, poboljšavanju školstva, uspostavljanju opšteg zdravstvenog osiguranja, podršci posrnuloj auto-industriji, popravci mostova, brana, puteva i druge zapostavljene infrastrukture…A sve to uz smanjivanje poreskih obaveza srednjem i nižem staležu, jačanje nacionalne bezbednosti, i obećanje da će se rekordno narasli (dobrim delom nasleđeni) budžetski deficit prepoloviti u mandatu novog predsednika koji planira da ratne troškove samo delimično smanji, premeštanjem glavnina dejstava iz Iraka u Avganistan i delove Pakistana.

Ukratko, iz tog koncepta proizlazi da je Americi neophodan maltene kompletan remont, za koji su potrebne astronomske sume u situaciji kad su one prilično „isparile”. Pretpostavlja se da će se – iako se o tome malo govori, valjda zato što se podrazumeva – doštampavati poprilične količine novca, kao i državnih obveznica koje će nastaviti da kupuju veliki izvoznici na ova tržišta kao što u Kina i Japan.

Opozicioni republikanci zameraju vladajućim demokratama da žele da pretumbaju sistem i od njega naprave imitaciju „evropskog socijaldemokratskog troškarenja”. Vlasti odgovaraju da su krizu nasledile i da moraju „ljuti lek na ljudu ranu”.

Kao glavni cilj novog kursa uočava se težnja da se suzbije proširenje krize i smanje budući rizici – pojačavanjem državne intervencije i regulisanja „previše egzotičnih transakcija” čije je elemente milijarder Voren Bafet nazvao „finansijskim oružjem za masovno uništavanje”. Nastoji se, ujedno, da se dokaže da novi zahvati ne ugrožavaju svetinja slobode tržišta već da joj se samo dodaju „neophodna, dugo izostavljana, pravila koja će opšti interes odbraniti od preteranih rizika”.„U narodu” je, pri tom, s najviše oduševljenja prihvaćena mera uskraćivanja basnoslovnih bonusa direktorima posrnulih firmi ili onih koje su pred krahom, spalih na državnu ispomoć. Personalizacija odgovornosti je, naravno, neophodna, ali je za suzbijanje krize potrebno mnogo više od takvih popularnih koraka. Neophodan je ne samo nacionalni konsenzus, kojeg još nema, o budućem odnosu države i privatnog preduzetništva, nego i – globalno usaglašena akcija, za koju apeluje i Obama, čiji akteri jesu „u istom sosu”, ali – s različitim „računovodstvima” za „vađenje iz bule’…