Pogled kroz nemački prozor...

Biti čovek to je sve, kažu neki, i u pravu su...
O mestu rođenja, kasnije o mestu i okolnostima življenja, odlučuju uglavnom okolnosti. Reći „odlučio sam da odem i tako svesno doneo važnu i ispravnu odluku“ ne znači ništa više od odluke ostajem i borim se ovde gde sam rođen jer tu pripadam.

Reći „idem i vratiću se“ podjednako je pouzdano kao čuti od notornog alkoholičara „ne pijem više“ (a možda ni manje). Jednom rečju, ne postoji idealan recept za bilo šta na ovom svetu, pogotovo ne za tako nešta komlikovano kao za ljudsku sudbinu van „rodne grude“. Često zavist, tuga, mrzovolja, frustracija, mržnja, inercija određuju naš sud o nekim temama i budućim odlukama. I to je ljudski i normalno. Ne treba zameriti... Pojedinac nije stvoren da bude idealan, inače bi bio već u muzeju.

Osuđivati one koje su otišli podjenako je besmisleno kao ljutiti se na reakcije o tim istima od onih koji ostaju. Ili obrnuto. Svi se mi menjamo a novi pogledi ili ti „svetonazori“ iznenade i nas same jer su novi. Uvek su novi bar iz dva razloga gde god bili: menjamo se mi sami i menja se naše okruženje, ma šta mi mislili o tome. I to je dobro, često bolno ali jedino moguće.

Neko je rekao „ko živi u prošlosti ili/i sadašnjosti nema budućnosti“. I čini mi se nije mnogo pogrešio... Jer prošlost, tako mekana i filtrirana primamljuje i zove... kao iluzija, fatamorgana....

Ponekad, sa ukusom tuge u ustima ili čežnjivim pogledom pokušavamo da složimo neko kockice života koje nam znače. Sa više ili manje uspeha. I uvek ostane po neki nedovršeni prozor u toj građevini kroz kji se pruža pogled...i tako vidimo ono što smo propustili ili nismo dostigli a mogli smo.... I to je dobro tako.

Zaokružen život mi liči na „Happy Meal“. A to baš nešta ne „šmeka“.