Iza kulisa

Muzika sastava „Arbouretum” izranja, kao vikinški drakar, iz nekih magluština. Donosi sa sobom strepnju, mistiku, nedokučivost i onostranost. U njoj se razaznaje linija koja spaja religiozni fanatizam puritanske Amerike, folkerski fatalizam Ričarda Tompsona i bugi mistika Jangovog benda „Crazy Horse”. Mogla bi da bude saundtrek za strip Mila Manare „Indijansko leto”, a i zvuk nekog praznog prostora čiji je svaki delić prožet jezom.

„Arbouretum” pripadaju rokerskom žanru koji zovu „psych folk”. Ovom sintagmom se označava vrlo slobodno spajanje folk muzike i psihodeličnog roka. Osnivač grupe je Dejvid Hojman, koji je nekada svirao sa Vilom Oldemom, poznatijem kao Boni ’Prins’ Bili. Album „Song Of The Pearl”, koji se pojavio ovih dana treći je u njihovoj diskografiji. Prošli, iz 2007. godine, „Rites Of Uncovering”, promovisao ih je kao važan rok bend.

U njihovoj muzici iskonsko i mitsko, pronađeni tokom psihodeličnog tripa, spojeni su sa čvrstom rokerskom verom i odgovarajućom sviračkom veštinom. Na novom albumu „Song Of The Pearl” rokerska fokusiranost je evidentnija. Električne gitare preuzelu su glavnu ulogu, pesme dobile čvršću strukturu, a bend preciznu orijentaciju.

Takav poredak stvari nije, međutim, naškodio tajnovitosti i neobičnosti ove muzike. I dalje je nesvakidašnja. Električne gitare, kao zmije repožderke, jure sopstvene zvukove, Hojman peva kao opsednuti šaman, muzika nagoveštava nekakve magle koje skrivaju pravu prirodu stvari i nose u „vreme pre vremena”.

Promenivši teksturu rok pesme Hojman je promenio i njenu prirodu. Dobila je svojstva slična LSD piluli. Vodi na put iza kulisa stvarnosti. Gitarske deonice nisu svedočanstvo virtuoziteta, već sredstvo kojim se taj put prelazi. Način na koji je električna gitara upotrebljena u numerama „Down By The Fall Line” i naslovnoj potvrđuje ovu tvrdnju. U nekim drugim – „False Spring”, „Infinte Corridors” – gitaristička žestina nagoveštava iznenađenja koja se na takvom putovanju mogu očekivati. Pesma „The Midnight Cry”, svojevrsna rasprava o idejama o smaku sveta teologa iz 19. veka Vilijama Milera, višestruko je zanimljiva.

Album „Songs Of The Pearl” završava se Dilanovom pesmom „Tomorrow Is A Long Time”. Ljubitelji rok muzike znaju kako su ovu pesmu otpevali Elvis Prisli, Rod Stjuart, Sendi Deni, Odeta i mnogi drugi. Znaju i Dilanovu verziju. „Arbouretum” su našli svoj način. Pretvorili su je u melanholični bluz: ljudski glas, električna gitara izobličenog tona i usporeno vreme kao „poslednje stvari” ljudskog bitisanja.

U verziji benda „Arbouretum” rok muzika je sredstvo samospoznaje. Njome se traga za materijalom od koga smo sazdani. Otkriće da su to uspomene i snovi ima blagotvorno dejstvo.Teret realnosti postaje lakši.