Antić ima još dosta posla
Nećemo da kvarimo radost svima koji su s razlogom oduševljeni uspehom naše fudbalske reprezentacije u petoj utakmici prve kvalifikacione g rupe za SP u Južnoj Africi 2010. Nesumnjivo postignut je značajan uspeh, što je najvažnije osvojena su tri dragocena boda i selekcija Radomira Antića stekla je dobru zalihu za nastavak trke. Značajno je i to što smo pokazali da smo opasan protivnik i kod kuće i na strani, a oni koji nisu gledali utakmicu u Konstanci verovatno će „navući” još veći strah od momaka u crvenim dresovima. Pokazali smo da lako dolazimo do gol šansi i da ih najčešće realizujemo. Napad nam je ubojit, posebno kada u akcijama učestvuju Jovanović i Krasić, a veoma uspešno koristimo i prekide gde u protivničkom šesnaestercu dominiraju Vidić i Ivanović, već navikli da tresu protivničke mreže u takvim situacijama.
Videlo se to najbolje u prvom poluvremenu susreta protiv Rumuna i takva igra donela nam je prednost od dva gola. Svi su bili ohrabreni, pa i selektor Antić. Ali nije nam ovde namera da hvalimo i dižemo u nebesa bilo kog pojedinca, niti da se oduševljavamo ovim, nesumnjivim uspehom naše reprezentacije. Ostavićemo to drugima, a naša namera je da „podelimo” zabrinutost koja je bila jasno vidljiva na licu Radomira Antića u drugom poluvremenu utakmice, a posebno od trenutka kada su Rumuni postigli drugi gol. E tu ima mnogo mesta za brigu. Jer, nem sumnje da nam je svima u tim trenucima kada su domaćini kidisali kao osice, bilo hladno oko srca.
Naša odbrana, koja je u prvom delu delovala organizovano, sa jasno postavljenim linijama i nije dozvoljavala protivniku da plete mrežu oko golmana Stojkovića, raspala se kao paukova mreža na vetru. Prednji red se povukao do šesnaesterca, ostali se zbili iza njih i počela je panična odbrana gola. Nismo više predstavljali nikakvu opasnost po rumunskog golmana Lobonca, takoreći nismo ni prišli njihovom šesnaestercu. Sve to omogućilo je Rumunima da stalno opsedaju naš gol i u više navrata samo je sreća spasila sigurnog Stojkovića. To tako ne može. Da je protivnik bila neka jača reprezentacija ko zna kako bi se sve završilo. Jer, Rumuni očigledno u ovom trenutku nisu ni senka onog tima od pre neku godinu. Izvršili su delimičnu smenu generacija još traže pravi tim a to se videlo i u njihovim prethodnim mečevima. Uostalom i mesto na tabeli naše grupe kao i broj osvojenih bodova, dovoljno govore o njihovoj trenutnoj vrednosti. Dakle, ova pobeda ne sme da nas zavara, da se ne bi gorko kajali.
Podsetilo nas je to drugo poluvreme, posebno završnica, na onaj tragičan poraz protiv Španaca na na Evropskom prvenstvu 2000. g u Belgiji i Holandiji, kada smo u završnicu sa Špancima ušli sa golom prednosti, a u poslednjih nekoliko minuta, zbog sličnog načina „odbrane” primili dva gola i izgubili sa 4:3. Ne sme se braniti rezultat ispucavanjem lopte nasumice protivničkim igračima u noge… Rezultat se nabolje čuva kada držimo loptu u našim nogama i stvaramo prilike za protivnapade. Tu srednji red mora da ponese najveći teret, da ima mudrosti, snage i ideje. Naši u subotu to nisu imali. E tu će Antić imati još dosta posla. Da bi u narednim utakmicama naš tim delovao još sigurnije i zrelije, a mi navijači spokojnije.
Vladimir Dedić