Ispeci, pa reci
Prošla nedelja nimalo nije bila dosadna za hroničare domaće političke scene: posle sastanka sa MMF-om, kada je postalo jasno da će nam biti odobrene tražene tri milijarde dolara, razume se, pod određenim uslovima, u redovima vlasti kao da je počelo takmičenje u tome ko će izneti radikalniju ideju kako da se ti uslovi ispune.
Poruka MMF-a je, očigledno, bila da najpre treba sanirati rupu u državnom računu. Problem, naravno, nije u rashodnoj strani budžeta – hvala bogu, pare se troše redovno, ako ne već i obilato – već na strani priliva, gde stvari ne idu prema očekivanjima.
Pa kako se ne može trošiti ono što se nema, odnosno na državnom nivou i može, ali nije zdravo, a i prihvatili smo da budemo pod nadzorom, stvari treba uravnotežiti – zavrnuti novčane slavine na jednoj strani, a povećati budžetske prihode na drugoj.
Pa su tako, reklo bi se iz rukava, izvučene dve na prvi pogled razumne ideje: da se smanji broj ministarstava i da se dodatno oporezuju sve plate, počev od „crkavica”, pa naviše.
Da li je ovo bila ideja eksperata MMF-a, ili je rezultat domaće pameti, za ovu priliku je svejedno. Tek, ono što se čulo s najviših mesta preko vikenda otkrilo nam je da sve ono što je tim povodom prethodno kazano nije bilo i dobro odmereno.
Pokazalo se, naime, da ono što je poželjno nije i realno i da su mnogi prvo rekli „hop”, a onda odlučili – da ne skoče.
Da li smo baš tokom sastanka sa MMF-om otkrili da nam je država (pre)skupa? Naravno da ne. Da li smo to znali i kad je nova koalicija, pogađajući se, odlučila da formira vladu sa rekordnih 25 ministarstava? Znali smo, dabome. Da li smo mogli blagovremenije, sa više plana i sistematičnosti, da uđemo u reformu državne uprave, da je racionalizujemo i modernizujemo?
Mogli smo, ali nismo. To odlaganje sada ima novu, višu cenu.
Najava da će se smanjiti preglomazna vlada, pa onda odustajanje od toga, pretnje novim, sveobuhvatnim porezom, a onda predomišljanje, pokazali su da naša politika ima jedan suštinski problem.
On je u tome što na događaje reaguje, umesto da im ide u susret. Mi obično ne očekujemo ono što je drugde očigledno, pa zato reforme doživljavamo više kao iznudu nego kao sopstveni svrsishodan izbor.
Sada smo došli u situaciju da duboke reformske rezove moramo da pravimo na plitkom socijalnom tkivu, tupim skalpelima i u okolnostima kada nas je svetska kriza ostavila bez anestezije. Nju ne može da zameni ministarska demagogija, ali bi valjalo, bar u ovako teškim okolnostima, da oni koju su pozvani da nam saopštavaju važne odluke imaju u vidu onu elementarnu narodnu mudrost koja veli: „Prvo ispeci, pa reci”.