Šarm hibridnog filma
Ništa novo nećete saznati o urbanoj legendi Vladi Vasiljeviću zvanom „Vlada opel” i „Vlada ključ”. Ni ko je, ni odakle je, ni kakav je zapravo bio. U „Beogradskom fantomu“ njegov lik i dalje ostaje fantomski, ali je publika ipak dobila film sa svim potencijalima bioskopskog hita.
Ni struktura filma, ni rediteljski postupak za koji se u svom prvencu opredelio Jovan Todorović nisu novotarije. Sve je već viđeno. Doduše, češće na televizijskim kanalima kakvi su, recimo, „History” ili „Discovery”, na kojima su serijali filmova dokumentarno-igrane strukture ustaljena forma i uobičajeni način rasvetljavanja događaja ili života ličnosti o čemu svedoče učesnici i svedoci, mada od ovakve vrste hibridnog filma odavno ne beži ni veliki ekran.
Ono što zaista jeste novo i osvežavajuće odnosi se na ovdašnji filmski mikroprostor, na domaći – srpski film. Ne pamtim da sam u srpskom (i jugoslovenskom) filmu do sada videla tako vrsno snimljene scene potera automobilima, jurnjave, karambola, automobilskih „dvoboja”, i to ni manje ni više nego „poršea 911”, omiljenog vozila mnogih filmskih junaka, i „forda granade” u kojem su u akcije inače kretali policajci iz britanskih serijala.
Od ovakvih scena su do sada naši autori bežali „ko đavo od krsta“, iako su im za neke filmove one bile neophodne. Jovan Todorović i njegova družina sa „Beogradskim fantomom” dokazali su da se i sa malo para može postići mnogo. Naravno, kada se zna i ume, očigledno i strasno želi, i kada za sve to postoji sjajno pokriće. A u „Beogradskom fantomu”, ovakvom kakvog su ga scenaristi (Jovan Todorović, Bogdan Petković i Kosta Peševski) i reditelj (Jovan Todorović) postavili – da bude što verodostojnija rekonstrukcija jedne epohe i istinitog događaja a ne sveobuhvatno rasvetljavanje ličnosti i motiva junaka koji je događaj izazvao, dakle, stvarnost a ne umetnička fikcija – pokrića za dominantne scene potere automobilima ima na pretek. Uostalom, šta je drugo Vlada Vasiljević 1979. godine uradio nego, ne odolevši izazovu, „maznuo” auto „porše” od tenisera Plečića i 10 dana narodnu miliciju zamajavao, a masu okupljenu na Trgu Slavija, željnu igara jer hleba je tada još bilo, uveseljavao i dovodio do navijačkog transa.
O tom, za narodnu miliciju (prikazani su, takođe neuobičajeno za domaći film, kako dostojanstveno, profesionalno i u skladu sa tadašnjim tehničkim uslovima obavljaju svoj posao) i ondašnje partijsko rukovodstvo (CKKP SFRJ) nemilom događaju (drug Tito je na Kubi najuglednija zvanica na samitu nesvrstanih, a po Beogradu jurca Fantom – nezgodno) govori ovaj film, kroz direktne ispovesti tadašnjih inspektora i policajaca, novinara i fotoreportera i nekadašnjih beogradskih „problematičnih momaka” i kroz igranu rekonstrukciju uzbudljivih beogradskih noći.
I tu do izražaja dolazi sjajna, a funkciji priče posve podređena, fotografija mađarskog snimatelja Andraša Nađija, sveukupan dizajn ovog tehnički kompleksnog dela, nesvakidašnje majstorstvo naših kaskadera predvođenih Branislavom Baticom Fistrićem i izuzetni glumački doprinosi Radoslava Raleta Milenkovića (glavni inspektor Maksić) i Marka Živića (inspektor Fanđo, vozio bez dublera) koji su u malo prostora potpuno izgradili svoje likove. Posebna priča je markantno i filmski lepo lice Milutina Miloševića (kamera ga obožava, što se potvrdilo i u „Aždahi”), koji tumači lik Fantoma bez ijedne jedine izgovorene reči, što je za glumca veliki izazov, a za film kao celinu dobitna kombinacija, jer se tako postigla prava doza misterije koja i inače prati ličnost Vlade Vasiljevića.
Muzika u filmu je uglavnom autentična, iz tog vremena, arhivski snimci orkestra Radio-Beograda i milozvučan glas Bisere Veletanlić, dopunjeni originalnim notama Nemanje Mosurovića. Beograd s kraja sedamdesetih ne izgleda tako uverljivo samo zbog svežeg i nepristrasnog oka mađarskog direktora fotografije, već tu ima zasluga i scenografkinja Maje Matić i Ivane Stefanović, kao i digitalnih efekata (izvrsna digitalna rekonstrukcija odavno nepostojećeg bioskopa „Slavija”). Hvale su vredni i montažni rezovi Milene Z. Petrović, kostim Olge Marković i Biljane Grgur (veliki broj mladih, talentovanih žena je radilo na ovom filmu, što je fenomen za sebe), a posebno i dizajn zvuka sa potpisima Aleksandra Protića, Nikole Živkovića i Aleksandra Perišića Spasića.
Sve u svemu, „Beogradski fantom” je dramaturški čvrsto postavljen i dobro izveden hibridni film, napeti triler. Ne primećuje se da je reditelj debitant. Ono što je naučio od uzora, recimo – Fridkinove „Francuske veze”, Hilovog „Vozača” ili Melvilovog „Samuraja” (najviše na ove filmove asocira naš „Fantom”), umeo je da upotrebi na pravi način. Za srpski film čak originalno. Čestitam.