Sa slikom se razgovara

Momčilo Moma Antonović, upečatljiva ličnost srpskog ekspresionizma, predstaviće ciklus „Nove slike” na 107. samostalnoj izložbi, povodom pet decenija umetničkog rada, večeras u 19 časova. Gde? Pa, logično je da 107. izložba bude baš u Galeriji 107 u Zemunu. Tridesetak Antonovićevih dela, nastalih u prethodnih godinu i po dana, biće izloženo do 15. aprila, a jedno platno dimenzije 107 puta 107 zauzimaće centralno mesto u galeriji.

Ko upozna Momu Antonovića (1938), zna da on uz osmeh i sa izrazitom intuicijom voli tu igru brojeva, reči, datuma, smatrajući da ništa nije slučajno. Rodom iz Kruševca, u svojim ostvarenjima ostao je dosledan motivskoj posvećenosti gradu i njegovoj duši, i o tome može da priča i slika beskonačno, a da ne iscrpi sve svoje vizure. Diplomirao je na beogradskoj Akademiji u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića, bio gostujući profesor na akademijama u Budimpešti i Edinburgu, usavršavao se širom Evrope i u SAD i uvek se vraćao u Beograd, iako je imao brojne ponude da živi i stvara u svetu. Ipak, priznaje da je najteže bilo rastati se od Pariza. Razgovor sa Momom Antonovićem nalikuje laganoj šetnji kroz moderno srpsko slikarstvo, gde on priča mnoštvo zanimljivih anegdota o sebi, kolegama slikarima, novinarima (npr. Siniši Paunoviću čiji portret drži u stanu prepunom knjiga i slika, i gde se pokazuje kao prijatan domaćin.

Grad Vas i dalje inspiriše?

Eto, 107. samostalna izložba je tu, a u njenom središtu je priča o gradu. Ali, ovoga puta slikam i periferiju. Pokušao sam da otkrijem šta se u predgrađima dešava, kakav je to svet. U prvoj fazi nekada sam slikao portrete anonimusa, namrgođene ali i nasmejane ljude, karaktere urbanog sveta, sa željom da ih pretočim u pejzaž. A još pre upisa na fakultet, crtao sam krovove Kraljeva, okrenuo se još tada urbanom iako sam rastao pored Ibra, Studenice i Žiče, pored prirode. Kasnije sam slikajući na temu Beograda dobio dosta nagrada, i iz te teme ušao u ozbiljnu ličnu kosmogoniju sa namerom da otkrijem šta je grad, šta je sudbina grada. Grad ima oči, svaki prozor je jedno oko. Pokušao sam da gledajući kroz oko tog grada vidim njegovu dušu. Shvatio sam da Beograd, kada ga gledate sa Save, izgleda kao brod – pramac mu je Kalemegdan, sa spomenikom Pobednika, Beograđanka je kao odžak parobroda. I, tako sam vezivao priču o gradu koji je, koliko god stradao, toliko puta bio obnavljan. Ta je tema složena, jer slika nije ogledalo već traži da se razgovara sa njom; ona je prizor, želja, potreba da se pročita. Čak i kad je grad mrtav, kao što je Troja, postoji potreba da ga neko pronađe.

Kako se prisećate svojih početaka?

Sa deset godina dobio sam dve međunarodne nagrade za dečiji crtež, a za to je kriv genetski kod. Moja baka je pohađala Kutlikovu školu slikanja, a bila je i kod Riste Vukanovića. Moj sin je završio Akademiju i slika, a i brat po ocu u Kraljevu, inače advokat, slika. To su tri M u porodici: Momčilo, Miloš i Marko, a planiramo i zajedničku izložbu u Kraljevu i u Beogradu.

Na stranu ono što likovna kritika kaže, kako biste Vi okarakterisali svoju umetnost?

Tragao sam. Od mog ekspresivnog načina izražavanja prema izvesnoj fantastici. Tako da sam, možda, kritičare i zbunio. Znaju šta je ekspresija, a ja sam im nesvesno postavio zamku. Hteo sam da utkam još nešto u tu moju ornamentiku grada, koja ima ritam, da unesem dinamiku. A to je ekspresionizam… Pitaju me: Kad ćeš da prestaneš da slikaš grad, a ja kažem da ne znam, samo slikam. Fascinacija gradom i dalje traje.

Kad osmotrite pet decenija, koliko se bavite slikarstvom, kome ste dozvolili da uđe u Vaš umetnički svet i da Vas formira?

Drugi su teško ulazili u moj svet. Uslovljen sam bio da budem sam, da posmatram, da vidim i da ne pripadam. Nisam bio član ni jedne umetničke grupe. Imao sam sjajne profesore u gimnaziji koji su me pripremali za slikanje i znali su da ću se time baviti. U šesnaestoj sam bio ilustrator u nekim časopisima. Već 1958. upisao sam Akademiju kod profesora Gvozdenovića. Ne mogu da živim ni dan bez slike i slikanja. Sva sreća što imam sjajnu ženu koja mi daje podršku i brine o drugim stvarima. Crtam mnogo, to su groteske, tu ima ekspresivnog i nadrealnog, a objavio sam čak i zbirku tih crteža pod nazivom „Groteske”. Moj opus je ogroman, tu su grafike, akvareli… samo nisam vajao, sve drugo sam radio. Moje zadovoljstvo je između četke i platna, a platno je velika rupa i čini mi se ogromnom kad počinjem da slikam. A onda se kondenzuje ono što imate iz srca, preko ruke i palete do platna, i tada nastaje veliki proces posle koga imate sliku. Ponekad upotrebim crvenu boju i ne znam zašto sam je uzeo jer je trebalo da upotrebim plavu. I to ni ne pokušavam da objašnjavam. Imam potrebu da tragam, da nađem čvrsto stablo koje sam posadio u tom umetničkom vrtu. Moje stablo je da san koji nosim sa sobom bude projekcija svega onoga što sam uradio i da se moj stvaralački ritam održi do kraja, a ne da zadovoljim svet oko sebe. Možda sam nekom drugom dosadio, ali sebi nisam. I, sve slike koje sam naslikao, a ima ih oko osam hiljada, možda je sve to samo jedna ista slika.

Boravili ste i u inostranstvu: šta je taj svet koji ste videli formirao kod vas?

Formirao je svest o sebi. Video sam svet, obišao ga i vratio se ovde. Pribežište se, u stvari, nalazi u stvaralačkoj slobodi.