Reprogram i novo zaduživanje

Srbija se suočava sa ekonomskom krizom, pre svega, usled manje raspoloživosti inokapitala, što je redukovalo kreditiranje i oborilo domaću tražnju. Stvar dodatno otežava i pad izvoza, uslovljen i padom proizvodnje i uvozne tražnje u skoro svim evropskim zemljama, našim trgovinskim partnerima.

Izvesno je da će u prva dva tromesečja ove godine biti zabeležena negativna stopa rasta proizvodnje (bruto domaćeg proizvoda – BDP), te će se zemlja naći u recesiji. Koliki će pad biti nije lako reći. Industrija će biti u snažnom minusu, pre svega zbog pada metalurgije, hemijske i industrije gume i plastike, industrije građevinskih materijala (doskora „tranzicionih lidera”) i uopšte izvozno orijentisanih grana. Znatan pad čini se izvesnim za trgovinu, finansijsko posredovanje, građevinarstvo. Tendencije za poljoprivredu teško je predvideti, ali posle rodne 2008. i visokih cena bilo bi dobro ponoviti takav rezultat. Stvar bi mogle da poprave telekomunikacije.

Budžetska rupa i otplata javnog duga će odneti oko jednu i po milijardu evra. Pare bi trebalo da se namaknu od prihoda od privatizacije, koncesionih zajmova (i donacija) EU, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i Evropske investicione banke i komercijalnog zaduživanje države, pre svega u inostranstvu. Uz određeni porast poreskih opterećenja i znatno smanjenje javne potrošnje, to će omogućiti pokrivanje (konsolidovanog) budžetskog deficita od oko tri odsto BDP-a.

Glavni problem naše zemlje je visok deficit (tekućeg računa) platnog bilansa uzrokovan pre svega velikim uvozom i malim izvozom. Ove godine će, po svemu sudeći, deficit biti znatno smanjen zbog očekivanog snažnog pada uvoza, ali bi on, ipak, mogao iznositi tri do tri i po milijarde evra (od deset do dvanaest odsto BDP-a). Ako se ima u vidu da bi servisiranje glavnice pristiglog (privatnog i državnog) inoduga ove godine moglo iznositi oko pet, a da bi strane direktne investicije mogle biti oko jednu i po milijardu, dolazimo do jednostavne računice da je neophodno da se Srbija ove godine zaduži oko sedam milijardi evra. Ili da potroši znatan deo deviznih rezervi, a da se za toliko manje zaduži. Ili pak da reprogramira deo dugova koji dospevaju.

Šta će biti od ovoga? Verovatno – kombinacija ove tri mogućnosti. Posle aranžmana sa MMF-om neto devizne rezerve će u ovoj godini biti dve milijarde i dvesta miliona evra veće, te bi na raspolaganju za intervencije na deviznom tržištu bio nešto veći iznos od toga (u skladu s minimumom neto deviznih rezervi usaglašenih sa MMF-om).Preostali iznos neophodan za ravnotežu priliva i odliva deviza morao bi se namaći reprogramiranjem većeg dela kratkoročnih i prispelih dugoročnih dugova i novim zaduživanjem (privatnog i, u manjoj meri, javnog sektora). Posle dogovora u Beču sa velikim bankama, kreditorima naših preduzeća (gde je „žirant” MMF), to se čini ostvarivim i pored snažno smanjene raspoloživosti novca na evropskom bankarskom tržištu – posebno za rizične zemlje poput Srbije.

U ovom scenariju, koji se čini pozitivnim, ali ne i nerealnim, kurs ne bi bio pod preteranim pritiskom. Makroekonomska stabilnost, uslov za kakav-takav privredni ambijent, bila bi održana. Ravnoteža, dakle, uspostavlja se na nižem nivoupotrošnje, odnosno kursa i realnih zarada i penzija. Korekcija je neprijatna iz socijalnog ugla, ali nije snažna i destabilizujuća.

Alternativni scenario sa znatno manjim dotokom kapitala i odsustvom značajnijeg reprograma privatnih inodugova uticao bi na jak udar na kurs i devizne rezerve i značajniji pad uvoza, proizvodnje, izvoza, zarada. Snažno rastući kurs doveo bi kritičan broj preduzeća (i zaduženih građana) do bankrota. Moramo, dakle, delimično finansirati deficit, ako ne želimo naglo i vrlo bolno prilagođavanje.

Recept glasi: MMF, reprogram i novo zaduživanje.

Naučni centar Privredna komora Srbije