Vojnik za štafelajem

Rodom iz Šida, Radivoj Radosavkić se rado seća školskih dana, kada je na časove likovnog vaspitanja često išao u Galeriju „Sava Šumanović“, koja je i dobila ime po čuvenom slikaru. Ponekad je časove imao i u prirodi, i to na onim mestima gde je i sam Šumanović slikao.

– Kasnije, kao polaznik srednje vojne škole a zatim i Vojne akademije, nisam imao vremena da slikam, ali mi je grafitna olovka gotovo uvek bila pri ruci. Budući da sam se opredelio za protivvazdušnu odbranu, često sam crtao vojne poligone, prikaze terena, pravio makete, ali kada god bih našao koji slobodan trenutak, nacrtao bih poneki pejzaž, portret ili, omiljenu temu iz struke, avione – kaže Radivoj.

Da bi slikarstvo jednog dana moglo da mu postane hobi i razonoda, nije ni pomišljao sve do pre desetak godina, kad je njegova kćerka Jelena odlučila da upiše srednju grafičku školu.

Prisustvovao sam časovima pripreme i posmatrao ne samo nju već i drugu decu kako rade. To me je i podstaklo da i sam počnem da slikam. Osim onog školskog, nisam imao nikakvog šireg znanja i iskustva, pa mi je kćerka puno pomogla svojim savetima. U početku sam koristio tempere i uljane boje, a onda se opredelio samo za ove druge. Kao podlogu koristim platno ali i medijapan ploče, a sav materijal, boje i slikarski pribor, nabavljam kod nas – kaže Radosavkić.

Najveći uzor i slikar kojem se oduvek najviše divio je, naravno, Sava Šumanović, pa zato njegove slike uglavnom i predstavljaju kopije Savinih.

– Trudio sam se da mu se što više približim u slikarskom stilu i veštini kojom je prikazivao motive kao što su pejzaži, mrtva priroda i aktovi. Planiram da, ako mi vreme i mogućnosti dopuste, odem na mesta koja je slikao, pa da naslikam kako izgledaju sada, nakon toliko mnogo godina. Slikam, naravno, i motive po sopstvenom izboru – kaže naš sagovornik.

Volja i energija mu ne nedostaju, pa kad naiđe inspiracija, radi gde god nađe zgodno mesto za štafelaj i ostali pribor. Leti je to najčešće terasa, pod tremom.

Radeći na poslovima obezbeđenja u Prirodnjačkom muzeju, svakog dana gleda preparirane i životinje na fotografijama, pa nije ni čudno što je počeo da ih slika. Biljke takođe. Duge noći u muzeju, ponekad prekrati tako što ponešto od izloženog i naslika. Dodatno mu je zadovoljstvo što je naišao na odobravanje i podršku kolega, s kojima može da priča i razmenjuje mišljenja i savete.

Slobodno vreme provodi vozeći bicikl i šetajući. Izvesno vreme se bavio i pčelarstvom. Redovno posećuje izložbene i prodajne galerije, mada sam nikada nije izlagao.

– Slikam jer mi to pričinjava zadovoljstvo, neke od slika sam poklonio, a neke uradio po narudžbi. Nije mi teško da slikam po nečijoj želji. To za mene predstavlja izazov. Iako za sada ne odustajem od uljanih boja, možda se jednog dana opredelim i za neki drugi materijal ili slikarsku tehniku – rekao je na kraju naš sagovornik, kao da nagoveštava da od njega možemo da očekujemo još štošta lepo i zanimljivo.