Biti „muzungu" u Africi

Svako jutro se budim ispod mreže za komarce, potražim pogledom Žiku – gekona koji vredno lovi bubice po plafonu i shvatim da sam još u Africi. Isprva mi je bilo teško da se naviknem na guštera koji jurca po zidovima ali oni srećom imaju strogo podeljenu teritoriju, više od jednog nema u prostoriji, bude mi neobično ako ga ne viđam svaki dan. Još mi je smešno kad se setim jednog Srbina koji je prestrašen ubio svog Žiku posle su mu objasnili da je dobro imati ih u sobi.

Sad je u Ugandi sušni period ali pada kiša skoro svaki dan. Globalno zagrevanje zahvata i Afriku. Posle euforije koja je vladala ovde za vreme izbora novog američkog predsednika život se vraća u normalu. Svake nedelje srećem poznata lica u tržnom centru. Belci kupuju isključivo na istim mestima uglavnom skupljim ali bolje snabdevenim. Neki Srbi su ovde u proseku od dve do dvadeset godina. Svi se naravno poznaju međusobno i tradicionalno okupljaju za Božić i Uskrs u grčkoj pravoslavnoj crkvi. Kad izađem na pijacu ili neku od radnjica po gradu iza mene odjekuju uzvici prodavaca koji pokušavaju da mi skrenu pažnju. „Muzunguuu! Muzunguuu!“ Što je ustaljen izraz za belca, mislim da je čak pogrdan u smislu da znači „odrani“ ili tako nešto .

Kampala je strašno neobičan grad razbacan na preko desetak brda. Svugde prisutni kontrasti luksuza na brdima i krajnje bede u divljim naseljima izme]u brda. Samo jezgro je gusto skoncentrisano poslovnim i hotelskim objektima ali se stambeni deo prostire sve do Viktorijinog jezera. Ovde se život odvija iza kapija. Svaki restoran, hotel, kuća ili bitniji objekat ima svoje ograđeno dvorište i kapiju sa obezbeđenjem. Između visokih zidova prašnjavi putevi izlokani kišom, crvena prašina od crvene zemlje koja se uvlači u kuću i mnoštvo privremeno na brzinu sklepanih objekata od daske i lima pored puta u kojima se prodaje, živi, sprema ručak. Ponekad pomislim da je i ovde kao u Indiji krava sveta životinja: nesmetano se šetkaju i pasu na zelenim površinama nedaleko od centra grada ili prosto zanoće na vrućem asfaltu prometnog puta stvarajući kolone koje ih obilaze. Nema šetnje po gradu, tek po koji zalutali turista među mnoštvom crnaca u večitoj gužvi koja traje do duboko u noć. Ne mogu da se ne zapitam kako je to izgledalo u prošlom veku kada su prvi sledbenici Livingstona naseljavali Afriku....(/slika2)Nedavno smo putovali do Fort Portala nekih 300km od Kampale. Lep gradić ispod Ruvenzori planina na granici sa Kongom poznat po plantažama čaja koje su nekad uglavnom držali Englezi. Jedan od njih major Trevor Price je još daleke 1920. putujući iz Kaira stigao u Fort Portal i odlučio da se tu nastani oduševljen krajolikom. Postao je jedan od prvih uzgaivača čaja, izgradio puteve, bolnicu i dokupio 1960. imanje Ndali udaljeno 24 km od Fort Portala na proplanku između predivnih jezera sa pogledom na Ruvenzori planine. Kada je Idi Amin Dada sedamdesetih proterao sve belce iz Ugande, majoru je dozvolio da ostane u kući ali mu je konfiskovao svo imanje uključujući i Ndali.

Sadašnji predsednik Musaveni je 1991.pozvao sve kojima je oduzeta imovina i tada se majorov sin Mark Price vraća na imanje i počinje izgradnju Ndali lodga 1994. uz pomoć prijatelja. Posle njegove smrti brigu preuzima majorov unuk, rođaci, prijatelji, tako da treća generacija Prajsovih nastavlja da živi i radi u Ugandi. Boravak u Ndali lodžu je jedinstven doživljaj. Posle pet minuta se osećate kao kod svoje kuće. Pijuckate kafu na terasi s’pogledom na jezero, listate porodične albume vlasnika, pogledate neku knjigu sa police iz priručne biblioteke dok vam se kučići motaju oko nogu. Možete lenčariti pored bazena, ili užvati u šetnji šumom Kibare.

(/slika3)Skoro smo obišli i Elgon planinu na suprotnoj strani od Ruvenzorija na samoj granici sa Kenijom. Negde na pedesetom kilometru od gradića Mbale nalaze se Sipi vodopadi. Još jedno prijatno mesto za odmor u podnožju samih vodopada Sipi river lodge.Ista prijatna kućna atmosfera kao u Ndaliju. Prijatni domaćini Amerikanci. Bujna vegetacija i izuzetno naseljena planinska oblast, čista nezagađena priroda.

U povratku smo stali da večeramo u Jinji na samoj obali Nila. Stvarno je moćan. Od samog izvora na mestu gde se odvaja od Viktorijinog jezera široko se proteže i hvata zalet manjim brzacima. Sveže pržena talapija (najsličnije našem šaranu), i hladno pivo koje nosi ime reke, prijali su nam posle napornog puta.

Voziti noću ugandskim putevima je prava katastrofa. Duga svetla iz suprotnog pravca, preticanje, prevrnuti šleperi i cisterne, sve zbog neprilagođene brzine su ovde svakodnevna slika. Pored svih teškoća ima nešto što vas privlači na ovom čudnom kontinentu; miris Afrike - nije baš prijatan, putevi - izuzetno loši, ljudi - srdačni u zavisnosti od situacije - gnevni i opasni, ali ....Afrika je zemlja krajnosti koja će vam se ili dopasti ili ne. Nema sredine.