Najveća prepreka pomirenju

Neposredno nakon početka sukoba u Vukovaru 1990. godine na jednoj tribini u Novom Sadu, na kojoj je prosuto mnogo žuči i poziva na „rat ustašama”, ustao je jedan čovek i rekao nešto ovako: „Ja sam izbeglica iz Vukovara i imam puno razloga da mrzim Hrvate, ali ja ne mogu da mrzim sve Hrvate, jer su mene i moju porodicu moje komšije – Hrvati – čuvali u svom podrumu sve dok se nije pojavila prilika da izbegnemo u Srbiju”. U toj rečenici sadržan je osnovni psihološki preduslov za pomirenje.

Da bi pripadnici jedne grupe bili spremni na saradnju sa pripadnicima druge grupe sa kojom su bili u konfliktu neophodno je da se pripadnici grupe prepoznaju kao pojedinci sa svojim individualnim osobinama, ulogom u sukobu i eventualnom krivicom za nedaće onih drugih. A osnovna prepreka za prepoznavanje individua je nacionalistička vizura koja vidi samo naciju, samo grupu jednakih, koja vidi samo „ustaše” i „četnike”, samo „nas” koji smo svi dobri, lepi, pametni, pravoverni i čestiti i „njih” koji su svi zli, ružni, krivoverni i pokvareni. U istraživanju, koje smo pre nekoliko godina pod rukovodstvom Univerziteta u Berkliju sproveli u Vukovaru, Prijedoru i Mostaru, pokazalo se da je nacionalizam najveća prepreka pomirenju. Štaviše, na opšte iznenađenje, spremnost na pomirenje nije zavisila od stepena patnje koju je neko pretrpeo od pripadnika one druge strane. Dakle, ako je neko nacionalista on neće biti u stanju da razdvoji pojedinca od grupe i neće biti u stanju da prihvati ideju da nisu svi pripadnici grupe isti, već da i tamo, kao i ovde kod nas, postoje i zli i dobri ljudi, i pametni i glupi, i pošteni i nepošteni. S druge strane, ako neko nije nacionalista, on će biti u stanju da, čak i ako je pretrpeo torturu, razlikuje one pojedince (zločince), koji su mu učinili zlo, od onih pripadnika grupe sa kojom je postojao sukob, a koji mu nisu učinili ništa nažao i neće ih poistovetiti sa zločincima, već će ih tretirati kao „dobre”, „normalne” Hrvate, Srbe... (Do sličnih rezultata došli su istraživači koji su ispitivali spremnost na pomirenje kod žrtava holokausta).

Kako doprineti da građani Srbije i Hrvatske počnu da posmatraju svoje dojučerašnje neprijatelje kao ljude, sa specifičnim osobinama? Prvi način (koji, nažalost, nije do sada korišćen) jeste da se primeri kao onaj s početka teksta promovišu u medijima. Da se iznose primeri saradnje, čovekoljublja i dobronamernih gestova. Kako iz prethodnih sukoba – što bi bio pandan prethodno dominirajućoj ratnoj propagandi koja je iznosila silne „razloge” za mržnju – tako i iz svakidašnjice.

Drugi način je da se omoguće kontakti među pripadnicima ranije sukobljenih naroda. Prema dokazima koji potvrđuju tzv. kontakt hipotezu, najbolji način da se oslabe predrasude je da se upozna neki pripadnik drugog naroda. Predrasude održava apstraktna ideja o „njima”, a kada se vi upoznate sa nekim od „njih”, onda imate šanse da vidite da je on isti kao i vi, da je samo običan čovek sa svojim manama, vrlinama, radostima i patnjama. I onda se lako uzdrma ideja o tome da su oni (Hrvati, Srbi) svi isti, da su oni svi ustaše ili četnici. U slučaju Srbije i Hrvatske to naročito važi za mlađe generacije koje prethodno nisu imale šansu da se upoznaju sa pripadnikom onog drugog naroda. No, sam kontakt nije jedini preduslov. To bi bilo isuviše lako i jednostavno. Bitno je i u kakvoj je on atmosferi doživljen. Jer sasvim je druga priča da li ste nekog upoznali na rok koncertu (ljubavne priče sa Egzit festivala već su poslovične) ili na utakmici između Srbije i Hrvatske, gdepodivljala grupa navijača prosipa nacionalističke parole i (iako je u upadljivoj manjini) uspeva da stvori atmosferu sukoba i mržnje.

Elem, ako želimo pomirenje, organizujmo druženja mladih iz Srbije i Hrvatske i pričajmo one lepe priče, a zaboravimo one ružne.

Psiholog, profesor Univerziteta u Novom Sadu