Velika sestra

Televizija B 92 više nema Velikog brata.

Da li je dobila Veliku sestru?

Otvorena je, naime, nova kuća u kojoj se ćaska, šali, igra, kuva, grli i ljubi, hvali i reklamira, obavljaju razni sitni zadaci u vidu prikazivanja zanatskih ili umetničkih veština... U nju se ulazi i iz nje izlazi na gostinska vrata u ubrzanom ritmu, a ima i stalnih ukućana koji odsede, manje-više pasivno, svih predviđenih šezdeset minuta po epizodi.

Dinamična domaćica ovog novog TV salona je Gorica Nešović. Energična, uvek dobro raspoložena, oduševljena pri dočeku svakog novog gosta, spremna da se odmah sprijatelji i sa onima koji joj nisu došli kao stari poznanici, ona svojim domaćinskim ponašanjem stvara (ili prosto svojom prirodom emanira) pravu kućnu atmosferu. Sve je tu opušteno i bez mnogo zadrške ili strogih manira, kao pri svakodnevnim komšijskim susretima na stepeništu, ulici, pijaci, sve onako „frendovski” ili (po naški) „sestro slatka”...

Otud i ovakvi uzvici, upadice, poštapalice:

„Oj, devojke drage”, „Ček, ovako”, „Rkni ga unutra”, „Ajde, drži to”, „Samo ga ovako smuvaj”, „Da munemo kukuruz...?”, „Ma jok, bre”, „Jednostavna fora”, „Melem za creva”. „Ne da si ga odradila”, „Aj, vrckaj malo”, „Aj, sedi malo”, „E, jeee”...

Ima tu, dakle, priče, i sa poznatim ličnostima i sa široj javnosti nepoznatim ljudima, ima zanimljivih tema, ima, eto i kuvanja i degustiranja, i uzgredne pohvale za (sponzorski) dvosed ili šporet – i sve to zajedno je, po doživljaju same domaćice, najčešće „apsolutno fantastično”.

Po prvim izdanjima reklo bi se da, pri poplavi tok šou programa, serijal „Priči nikad kraja” svoju osobenost traži u otklonu od vladajućih krajnosti. A to su, na jednom polu, beskrajni i često jalovi razgovori o politici (u širem smislu), a na drugom isprazna estradno-tračerska razglabanja. Ali naći „zlatnu sredinu” i ustoličiti običnost kao vrednost i normalnost kao vrlinu nije ni malo lako. Da bi se uspešno slavio „bog malih stvari” i širio optimistički pogled na svakodnevicu (kakva god da je) garanciju ne daju samo lična vedrina, naglašena spontanost, srdačno ophođenje i insistiranje autora na „dobrim vibracijama”. Ovom nastojanju da se afirmiše „prosečan život ovdašnji” zapretila je opasnost da ono samo ispadne nekako uprostačeno.

U ne tako retkoj pojavi medijskih razmena i pozajmica, put je Goricu Nešović doveo sa radija na televiziju. Osoba velike popularnosti među radio-slušaocima Jutarnjeg programa „Dizanje”, novinarka koja je, u tandemu sa Draganom Ilićem, kreirala voditeljski stil živahne do žovijalne, nesputano asocijativne, veoma lično i privatno obojene, izrazito nekonvencionalne komunikacije, sad je na novom izazovnom zadatku. Njena „drska” raspričanost i besprizivnost zaključivanja, britkost opaski i misaono meandriranje stvorilo je fanove u jednom ipak drugačijem tipu programa i u korelaciji sa srodnim i podsticajnim kolegom. Bez takve partnerske interakcije, u kontekstu koji čini ne samo sadržaj nego i vizuelni dodatak verbalnoj atrakciji, u prilici u kojoj reč drugačije zvuči i prima se neodvojivo od slike (kretnje, gesta, mimike) Gorica Nešović je zapravo ponovo na početku.