Juriti sopstveni rep

Martovska inflacija u Srbiji porasla je, kako je juče saopštio Republički zavod za statistiku, dodatnih 0,5 odsto. Time je za prvo tromesečje kumulativno dogurala do 5,8 odsto, dok je godišnja stopa – 9,9 odsto. Takav rezultat, reklo bi se, nije nikakvo iznenađenje, jer je poslednjim ekonomskim sagledavanjima i u dogovorima sa Misijom MMF-a ovogodišnja „zacrtana” stopa deset, plus-minus dva procentna poena. Guverner NBS, Radovan Jelašić, istina, još se drži svoje prognoze – osam, plus-minus dva procentna poena, ali za ovu priču ta razlika nije od većeg značaja.

Suština cele priče je u nečem drugom. U razvijenom svetu, ogrezlom u recesiju, zbog osetnog pada potrošnje, inflacija malaksava, a kod nas iz meseca u mesec raste. Zbog čega?

Ova zemlja, svejedno kako se zvala, nikada nije uspevala da se izbori sa inflacijom i da je svede na podnošljive, civilizovane stope. Osim onog kratkog vremena kada je čuveni deda-Avram nekoliko meseci 1994. držao kurs čvrsto vezan za nemačku marku u paritetu jedan za jedan, a s tim imao čak i deflaciju nekoliko meseci. Nije, nažalost, u tome uspeo. Krajem 1993. i početkom 1994. imali smo do sada neprevaziđen svetski rekord u inflaciji 313 miliona procenata godišnje – 70 odsto, dnevno ili dva do tri poena na sat. I tada, a i sada, iznova se dokazuje da inflacija nije natprirodna sila, niti božji usud, već ekonomska kategorija s kojom se organizovane države s manje ili više uspeha bore.

Nama to, opet, ne polazi za rukom. Neko će reći da mi to ne znamo. Znamo, i te kako, ali da bismo inflaciju sveli na evropska dva do tri procenta potrebni su, pre svega, jaka politička volja i društvena saglasnost svih učesnika u raspodeli ekonomske i društvene moći. Mi to nemamo, niti želimo. Svima je, a naročito vladi, lakše da bude komotnija u vođenju kakve-takve ekonomske politike. Osim toga, dosledna i oštra antiinflaciona politika – košta, baš kao i što svako od nas plaća ceh inflacije. Pitanje je samo kome se ispostavlja račun u jednom, a kome u drugom slučaju.

Ovoj zemlji i njenim protagonistima ekonomske politike tako inflacija dođe kao mio i drag neprijatelj – brani se od njega, ali ga sve više i izaziva. Ne može i ne sme direktno da smanji plate i penzije, ali će zato pustiti inflaciju da ona to učini obezvređivanjem svega postojećeg, pa i naših primanja, štednje, imovine…

I dok u svetu na svaki pad tražnje strmoglavo padaju cene – novca, hrane, energije, robe široke potrošnje… – kod nas sve poskupljuje. Svejedno da li zbog skupe i rasipne države, kursa ili nedovoljne konkurencije na tržištu. Inflaciji sve godi, a državine preostaje ništa drugo nego da neuspešno „juri za sopstvenim repom” bez želje i mogućnosti da ga stigne.