Miris zaprške iz panonskih kuća

Etnolog Branislav Milić, zaposlen u zrenjaninskom Zavodu za zaštitu spomenika kulture, poslednje dve godine obilazio je sela srednjeg Banata radeći na prostornom planiranju. Usput je fotografisao stare panonske kuće, pa je nedavno priredio izložbu kojom je skrenuo pažnju na njihovu tradiciju u Potisju iVojvodini uopšte, ali i na potrebu da se bolje zaštite.

Izložbom, a posebno di-vi-diizdanjem, Branislav Milić kaže da je želeo da stvori ambijent jednog velikog banatskog sela.

– Kada prolazimo pored njih, te stare, tradicionalne panonske kuće nas prosto mame da uđemo unutra. Još u dvorištu osetimo miris šunki i domaćih kobasica koje vise na promaji. Miris jake zaprške privlači nas u kuhinju, a iz kuhinje do tada nepoznati osećaj u nama odvlači nas u besprekorno čistu sobu, uređenu i mirišljavu, kao da smo joj prvi i najznačajniji gosti. Pomešanih osećanja vraćamo se u stvarnost, ali mnogi od nas nikada neće moći da se oslobode ni tih mirisa, ni memle ustajalih soba, jer nas time hrane naši koreni duboko pušteni u ovu banatsku zemlju – priča naš sagovornik.

Razvoj stambene arhitekture u Vojvodini može se pratiti dva i po veka unazad, na osnovu postojećih objekata koji su u većoj ili manjoj meri zadržali prvobitni izgled. Tada nastaju dva različita stila: profani, građanski i narodna arhitektura. U vojvođanskim varošima sačuvana su skoro u potpunosti gradska jezgra, postavši tako svojevrsni spomenik stilski bogatije varoške kuće.

Na drugoj strani tradicionalna panonska kuća u okviru narodnog graditeljstva nastala je iz ukusa i potreba vojvođanskog seljaka. Prva planska naselja u današnjoj pokrajini nastaju polovinom 18. veka.

Ona već tada poprimaju osnovnu ortogonalnu šemu, gde se ulice seku pod pravim uglom, a kuće postavljaju na jednaku udaljenost jedna od druge. To su takozvana ušorena naselja. U glavnoj instrukciji iz 1772. godine kraljica Marija Terezija u članu 15 Instrukcije zapoveda da kuće užom stranom budu okrenute prema šoru, a da razdaljina među kućama bude najmanje 17 metara.Pošto su bile zidane u obliku pravougaonika, domaćinstvo se širilo prema dubini dvorišta da se ne bi narušio ulični izgled.

Tradicionalnu panonsku kuću odlikuje strm krov, da bi se voda lakše slivala. Pokrivala se biber crepom koji je najdugotrajniji, lako se gradila uz mobu, majstori su pozivani samo za krov, a zidove su krečile žene.

– Maštom neimara iz naroda, ističe zrenjaninski etnolog, stvoreni su jedinstveni i originalni objekti kojih je danas veoma malo. Zato je potrebno sačuvati ih ne samo zbog etnoloških vrednosti izraženih u njihovoj starosti, autentičnosti i sačuvanoj graditeljskoj tradiciji naroda našeg podneblja, već i zbog arhitektonske veštine. Panonsku kuću karakterišu funkcionalnost, racionalno korišćenje prostora, jednostavna konstrukcija, svedeni oblici i dekoracija.

(/slika2)Prve tradicionalne panonske kuće bile su takozvane trščare (sa krovom od trske, ispod koje se zimi čuvalo povrće). Trščara je zamenila zemunice, lagumice i kolibe, i pre više od jednog veka bila najrasprostranjenija kuća u Vojvodini. Nicala je u selima, na salašima, pa i u predgrađima, jeftino se gradila od materijala nadohvat ruke: zemlje, trske, slame, krupne i sitne pleve.

Od 1880. do 1930. godine u modi subile kuće sa zabatom, trouglastim ili drvenim. Drveni zabat je naročito obeležje mađarskih, slovačkih i rumunskih sela karakterističan za krajeve oko Tise. Početkom dvadesetog veka javlja se polubarokni i barokni stil gradnje koji traje sve do sredine prošlog veka.

– Poslednja je prilika da se evidentiraju kuće ovakvog tipa, jer bilo da su građene kao trščare, sa drvenim zabatom ili u baroknom stilu, tradicionalne panonske kuće polako gube borbu sa vremenom – kaže Branislav Milić.