Avangarda, a ne elita

Ko može popraviti odnose među novim balkanskim državama? Tu dugoročno ne mogu pomoći estradni umetnici, nevladine organizacije ni popovi. Možda kapitalisti ili političari? Teško. Mobilni kapital u trci za profitom seli se, a političari su nepouzdani jer će na izborima opet tražiti podršku birača oprobanom odbranom nacionalnog interesa.

Ne treba verovati ni grupama koje se nazivaju elitama. Treba tražiti kulturnu avangardu. Svaka elita je ekskluzivna i misionarska, a međunacionalne veze ne mogu popravljati ekskluzivistički akteri. Može avangarda koja vodi, ali se ne odvaja, jer je neprofitnom sponom vezana za deklasirane i podvlašćene. „Patriotske” elite iz akademija nauka, koje su na svim stranama još zagledane u slavnu nacionalnu prošlost, demonstrirale su visoku umešnost u zavadi naroda, dok je antišovinistička avangarda opominjala na zamke slepog patriotizma. Prvi su zaslužni što kod nas u poslednjih dvadesetak godina nema priznatog dokumenta kulture koji istovremeno nije bio i dokument varvarstva.

Ipak, još ima avangardne inteligencije neopterećene mitomanijom Kosova i domovinskog rata, koja je kadra da se suoči sa senkama vlastite prošlosti. Ova je svesna kulturne i jezičke hrvatsko-srpske srodnosti, nezadovoljna je provincijalizmom patuljastih banana država i traži šire kulturno susretanje. Nije samo Krleža osećao provincijalnost purgerskog Zagreba već to danas jasno govori i Igor Mandić. Kod popravljanja međunacionalnih odnosa nedovoljno je insistiranje na bilateralnoj osovini Beograd–Zagreb i na tezi da se ovom polugom može doneti mir zapadnom Balkanu. Ne može. Popravljanje srpsko-hrvatskih odnosa nezamislivo je bez istovremenog rada na izmirenju ostalih bivših jugoslovenskih republika. Zamršeni balkanski karakazan ne može se bilateralno miriti. Bilateralne su zavere, novo susretanje može biti samo multilateralno. Odveć nisko gradi onaj ko dela bilateralno.

Kada srpski političari idu u Zagreb u trenucima zategnutosti Hrvatske i Slovenije, to je prizemna kratkoročna taktika. Dugoročna strategija jeste rad na opštem popuštanju od Skoplja do Ljubljane. To jeste teže, ali srpska i hrvatska intelektualna avangarda mogu to pokrenuti. Jedino popuštanje u celom regionu može stvoriti dugoročnije poverenje. Uprkos etničkom čišćenju, jezik i kultura su nam nerazmrsivo isprepleteni. Zato nema bilateralne osovine koja bi mogla izmiriti kulturno nedeljivi jugoslovenski prostor. Ne mogu se miriti dve države, to mora ići u paketu. Ko to može pokrenuti?Samo neprofitno usmereni akteri i oni koji nisu zagledani u prošlost. Nove balkanske države nisu danas prostorno udaljenije nego što su bile pre 20 godina, a ni kulturno, ni jezički. Ali danas nas uspešno dele bliska vruća prošlost i oživljene religije. Nekome je prošlost važan orijentir, a nekome vera u onostrano. Ali nismo odgovorni kada se sećamo, niti onda kada se molimo, nego samo kada radimo na budućem miru. Tu ima dosta posla, a mlad je onaj ko je kadar da zaboravlja. Ipak nije ključ napretka opšta amnezija nego je produktivan samo zaborav borbene prošlosti. Po prirodi stvari mladi nisu upućeni na slavnu prošlost nego na sigurnu budućnost. Oni brže prihvataju nove strategije delanja, dok moćni stariji, zagledani u prošlost, kontrolišu njeno tumačenje. Zato odgovor na pitanje s početka teksta glasi: međunacionalne veze može popravljati svetovna kulturna avangarda koja je podjednako okrenuta svim mladima na prostoru bivše Jugoslavije.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu