Mart u sećanjima

Čini se da su jedino Srbi opravdali naziv proteklog meseca, posvećenog bogu rata Marsu. Doduše, samo u sećanjima na ubistva, smrti, pogrome: od 9. marta i one davnašnje pobune protiv režima, u kojoj je izgubljen po jedan život na svakoj strani, do 24. marta i neto bombi po glavi stanovnika.

A negde pred martovske ide, obeleženi su smrt bivšeg srpskog imperatora i atentat na reformatora. Poštovaoci i jednog i drugog su se prvo izljubili međusobno, a onda svako na svoj parastos. Jedino je primećena upadljiva odsutnost partijskog naslednika onog prvog i njegova neupadljiva prisutnost u Bugarskoj, kod tamošnjeg kolege prvog policajca.

Onda smo obeležili nešto što se u svetu nije dogodilo: 17. mart, kada su najelitniji predstavnici hrišćanske civilizacije zažmurili na rušenje crkava na Kosovu. Kad su otvorili oči, priznali su državu Kosovo.

Kad je došao 24. mart i sećanje na bombardovanje jedne evropske države, svi su to osudili, ali i oživeli staru polemiku ko je kriv za sve. Ponovo su se javili heroji „otadžbinskog” rata i strani plaćenici i izdajnici. Njutnu je bila dovoljna ona jedna jabuka da shvati zakon gravitacije, a nama ni tolike bombe nisu pomogle da shvatimo neke druge zakone.

I sva ta gorka sećanja su nam polazne tačke za budućnost. Samo da nam i budućnost ne postane gorko sećanje.

U martu su se dešavale, pored toga, i neke druge stvari: neki Šajlok iz Infostana je hteo da nam otkine po funtu mesa,a mi smo kost i koža, homofobija se uvukla u skupštinu, pogotovo u mačo poslanike i mačo poslanice, crnogorski knjaz je odlučio da ga narod voli i izborio se za to na izborima, ponovo smo kupovali cveće za 8. mart, u čast levih sećanja...

Pred kraj meseca smo pomerili časovnike unapred. Sada smo za jedan sat bliži budućnosti. Barem do oktobra.

A čim se završio 31. mart – osvanuo je dan posvećen predizbornim obećanjima.