Ko će platiti teret krize

Tekuća ekonomska kriza je žestoko i najpre pogodila one koji su mislili da im se tako nešto nikada ne može dogoditi. Sada te zemlje veoma ozbiljno i dugoročno razmišljaju kako da iz krize izađu što pre i sa manje štete. Predviđeni instrumenti biraju se oprezno i vrlo pažljivo,što jača poverenje udržavne institucije i donete mere. Kako se ponaša Vlada Srbije?

Zbog recesije, smanjenja prihoda, i nemilosrdnog stava MMF-a, vladini eksperti ubrzano su tražili način kako da zatvorenovonastalu budžetsku rupu. Predloženo je uvođenje dodatnog poreza na plate, s idejom da se teret krize prebaci na bogatije slojeve društva. U traženju načina da se obezbedi nedostajućih 100 milijardi dinara, vladini eksperti su pedantno pretresli sve potencijalne izvore prihoda, preferirajući upravo one kod kojih će naplata novouvedenog poreza biti stopostotna (penzioneri). Izvesno je da će poslodavci, a naročito najkrupniji, koje narod od milošte zove tajkuni, biti sporadično zahvaćeni novouvedenim porezima. Njihov odgovor će se, verovatno, kretati u četiri moguća pravca: smanjiće plate radnicima, ali za veći iznos nego što je povećanje poreza; preko računa će plaćati samo minimalnu platu i najniže doprinose, a ostalo u kešu i na crno; namerno će kasniti sa uplatama poreza na plate stvarajući dug prema državi, koji će im neko kroz nekoliko godina oprostiti; ili će jednostavno otpustiti višak radnika. Šta god da urade, budžetski prihodi će biti manji od očekivanih, a vlada će morati da smišlja nove namete.

Sasvim je izvesno da će kao i uvek teret krize platiti sirotinja. Šta je onda alternativa? Najjednostavnije rečeno, vlada treba doslovno da primeni proklamovano načelo da teret krize snose najbogatiji građani. Kako se to može ostvariti? Jednostavno, primenom principa progresivnog oporezivanja. Porezi na redovna primanja, koja obezbeđuju pristojan životni standard, moraju biti relativno umereni, dok se na svaka druga primanja od rada (enormni honorari, članstva u upravnim odborima i sl.) moraju primeniti veoma oštre progresivne stope, koje u nekim slučajevima mogu iznositi i do 70 odsto. Ista poreska politika – čak nezavisno od krize – mora važiti i za imovinu i ostvarene prihode od imovine. Umerenu stopu poreza treba naplatiti na imovinu koja je neophodna za normalan i pristojan život. Na sve preko toga mora se primenjivati veoma oštra i progresivna poreska skala. Tako se uostalom radi i u razvijenom svetu, gde je osnovni kriterijum za oporezivanje da li se imovina ili ostvarena dobit od imovine koristi za proizvodnju ili potrošnju. Ako je u pitanju proizvodno angažovanje vlastite imovine, porezi su umereniji, a ako imovina služi potrošnji i luksuznom životu, poreski činovnici su nemilosrdni.

Zašto je Vlada Srbije odstupila od vlastitog principa? Odgovor je vrlo jednostavan i u vezi je sa pitanjem ko koga kontroliše –vlada tajkune ili tajkuni vladu? Ako veoma brzo ne koriguje set pripremljenih mera, Vlada Srbije će izgubiti poverenje i onih građana koji su je tokom cele poslednje decenije bezrezervno podržavali. Nisam siguran da će siromašni srpski građani još dugo moći mirno da prihvataju činjenicu da se za njih otvaraju SOS prodavnice, a da se uzak sloj prebogatih snabdeva u bleštavim, luksuzno opremljenim i dobro snabdevenim tržnim centrima.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu