O dobru

Da bismo koliko-toliko ispravili nesrazmeru između dobrog i zlog, da umanjimo štetne posledice učestalih reči kao što su kriza, depresija, inflacija, zločin, kriminal, parlament, molim vas da uvrstite nekoliko reči o dobroti.

Dobra dela imaju jednu manu: kao da se podrazumeva da smo ih zaslužili, pa smo prema dobročiniteljima nemarniji nego prema zlim ljudima.

Podrazumeva se da su roditelji, koji su nam darovali život, donekle obavezni da se brinu o nama. Kod nas se to u poslednje vreme proteglo k’o mačija creva, a zahvalnost dece opada s vremenom provedenim zajedno s roditeljima. Sve druge osobe koje nas nagrade dobrotom smatramo većim dobrotvorima od njih. Iz dobročinstva izrastaju najveće ljudske vrednosti kao zahvalnost, plemenitost, altruizam. Dobri ljudi nam čine život lepšim, ispunjenijim, sadržajnijim, optimističnijim.

Dobra dela najčešće nisu očekivana i zato još više pobuđuju pozitivna osećanja. Pri darivanju poklona u narodu se kaže da je „od srca”, ili grublje: „Poklonu se u zube ne gleda”. Dete ne valja razmaziti poklonima, jer u odraslom životu doživljava razočaranja, ako je pogrešno odgajan da nezasluženo dobija više nego što pruža. Humanost se uči odmalena da stičemo svojstvo odricanja nečeg u korist drugog, ne očekujući zauzvrat protivuslugu.

Sposobnost da uoči tuđu potrebu, da je zadovolji, čak i fizičkom izgledu dobročinitelja daje izraz ispunjenosti, smirenosti, sve do blaženstva. Nešto slično možemo čitati s lica ljudi sposobnih da praštaju niske udarce.

Čovekov život je prekratak da bi se osvrtao na zlobnike, a ne treba kriti kad nas neko obdari srećom i radošću. U sopstvenoj duši moramo negovati optimistička razmišljanja i lični trenutak radosti podeliti s drugim ljudima.

Tako postajemo pozitivna osoba sposobna da daje, podeli osećanja, kao i druga ljudska dobra. To je asfaltni put prema duševnoj ravnoteži i prevenciji mentalnih poremećaja.

Kad je čovek zadovoljan sobommože da prenese, pokloni svoja znanja i stanja. Tu leži koren dobrih dela.

Darivanje je deo ženske biologije, ne samo psihologije, i počinje dojenjem. Ženska duša je okrenuta okolini, a muška prema sebi. On uvek očekuje da primi poklon, dok ona za poklon smatra da joj u osnovi ne pripada i da ga uvek mora platiti povećanom ljubavlju, pažnjom i slično... U ženskoj psihi duboko je usađeno da je uvek spremna dati više nego što poklon vredi. Darovati ljubav imanentno je ženi-majci. Onaj ko prima, više od toga i ne treba da očekuje u životu.

Kod nas tretiraju državu i naciju kao majku. Zato su mnogi nezadovoljni koliko od nje dobiju. Zaboravljaju misao Džona Kenedija: „Nikad ne pitaj šta domovina tebi pruža, nego koliko joj možeš doprineti!”.

Darovi, pokloni, ohrabrenja, stimulativne reči daleko su efikasniji način da čovek formira pravilan stav prema životu, od života u strahu od kazni.

Da dobro treba vratiti dobrim duboko je usađen običaj u našem narodu. Čitava poglavlja narodnih poslovica svedoče o tome. Da čovečanstvo u trci za materijalnim vrednostima nije izgubilo kompas ne bi bilo potrebe podsećati na ovaj bitni deo ljudskog života. Panika u Americi zbog gubitka milijardi, depresije, suicidi bankara govore koliko je predaleko otišla logika brokera-mešetara o tuđim vrednostima. Koliko je to daleko od stava naših očeva, koji su sinovima ostavljali jedino bogatstvo – čist obraz.

Dobar čovek u svakom ljudskom biću gleda prijatelja, druga, dok zao u svakom gleda neprijatelja. Ali zlo je bumerang koji se vraća. Dobri ljudi ne traže vašu zahvalnost,ona je vaša dužnost i potreba. Njima je zahvalnost samo svetionik koji im pokazuje da su na pravom putu i da i vi skupa s njima, tim putem nastavite...