Status se uvek iznova potvrđuje

Muzejski sektor pati od nedopustive izdvojenosti od spoljnog sveta. On je u položaju„knjiškog čoveka koji se ističe ponosom i gleda sa strahom, dok vrlo benevolentno omalovažava, ono što se dešava”. (Maršal Makluan)

Smisao postojanja jednog muzeja jeste da komunicira sa publikom: posetiocima, turistima, đacima, radoznalim prolaznicima. Muzej mora biti ne samo otvoren za svakoga ko želi da ga poseti već mora da deluje i stvara naklonost kod onih koji nisu u prilici da ga posete i spoznaju vrednost kulturnog dobra koje muzej poseduje.

Narodni muzej zatvoren je za javnost osam godina i 146 zaposlenih nema odgovarajući kontakt sa spoljašnjim svetom, a to su zaposleni koji su stručno osposobljeni, zaduženi i odgovorni za rad u svim okolnostima. Aktuelni izmenjeni ekonomski uslovi nalažu da se traže rešenja kroz povećanu, a ne smanjenu aktivnost. Čekanje i prozivanje ili prebacivanje odgovornosti svakako ne vodi ka rešavanju godinama nagomilavanih, odlaganih ili skrivanih problema.Ne treba da se i dalje izbegava da oni koji su odgovorni treba da snose posledice, bilo da je reč o zaposlenim u muzeju, bilo o državnim službenicima. Šteta koja je učinjena pogrešnim odlukama ili nestručnom raspodelom i trošenjem novca ne treba da nas dalje vodi inercijom u istom smeru. Muzej nije samo zgrada, muzej su, posebno u ovakvim okolnostima, programi i izložbe, seminari i stručne pripreme za transformaciju muzeja koje organizuju zaposleni u muzeju. Traganje za partnerima i pokroviteljima, takođe, važan je segment delovanja zaposlenih dok traje rekonstrukcija. Muzejski službenici nisu plaćeni da sakrivaju naše kulturno blago nego da i u najnepovoljnijim uslovima nađu načina da ga zaštite snagom neprekidne izloženosti, aktivnog uvida i predočavanja javnosti.

Inercija i nedostatak samokritike ukazuje da nije neophodna samo rekonstrukcija Narodnog muzeja. Neophodna je transformacija, stvaranje novih modernijih procedura u komunikaciji i delovanju muzeja. Nedostatak stalnog vrednovanja, naprotiv, dovodi do nemogućnosti prilagođavanja promenama, što je manjkavost koja ugrožava i budućnost misije Narodnog muzeja.

Ali ako to prevedemo na jezik svakodnevnog poslovanja susrećemo se sa velikim brojem budžetskih ustanova kulture, među kojima je i Narodni muzej, koje i pored više puta ponovljenih zahteva ministarstva kulture, ne dostavljaju programe i izveštaje, zbog čega nemamo jasan uvid u to kako se i na šta troše dobijena sredstva. Naravno, niti smemo da tu praksu pasivne odgovornosti podržavamo, niti možemo da pristanemo na ulogu nezainteresovanog posmatrača onoga što se dešava u institucijama za koje smo nadležni.

Preduslov da se, i u ovako teškim ekonomskim uslovima, sredstva izdvoje upravo za one projekte i programe koji podižu naš opšti kulturni nivo je – da ti i takvi programi i projekti uopšte i postoje. Zahtevi, međutim, da se novac iz Ministarstva kulture samo „prosledi”, bez uvida u to kako je i na šta utrošen, ili, pak, zahtevi da se odobre sredstva koja bi bila upotrebljena na podmirivanje glomazne i neefikasne organizacije, umesto za stvaranje dobrog kulturnog proizvoda – za nas su apsolutno neprihvatljivi. I ovo ministarstvo je spremno da povuče sve neophodne poteze kako bi toj lošoj praksi stalo na put, kao i da preuzme i sve obaveze koje mu u tom poslu „sleduju” i punu odgovornost za njihovo izvršenje.

Jer jedno je, svakako, sigurno: mi hoćemo da uvedemo nova pravila, koja podrazumevaju podizanje stepena odgovornosti svakog pojedinca koji je akter u kulturnim zbivanjima, i, u tom smislu, pokrenućemo nove inicijative koje će voditi raskidu sa starim, lošim navikama – bez obzira na nepopularnost mera koje takav jedan zadatak od nas zahteva.

Vreme finansiranja samo na osnovu toga što je neko, nekada, stekao neki status, bez potrebe da se taj status uvek iznova i potvrđuje, mora da ostane daleko iza nas, jer sem što je taj i takav obrazac prevaziđenog mišljenja i funkcionisanja suprotan kulturnoj politici savremenih društava, on nas vodi u jednu lošu praksu – u podršku postojanju „zaštićenih”, koji ne moraju da se nužno dokazuju kroz kvalitet, a na uštrb onih koji imaju i voljni su da iskoriste sve potencijale u stalnoj utakmici kvaliteta. Sredstva u kulturi nisu i ne mogu biti nikome „jednom data”, ona se moraju uvek i iznova zasluživati, isključivo stalnom i kvalitetnom kulturnom produkcijom, jer je to jedini način da svima pružimo jednaku šansu, ali i da kulturi pružimo šansu time što ćemo omogućiti da mesto uspavanosti na davnim lovorikama zauzme konstantnost izdvajanja najboljeg iz sveukupne kulturne ponude. A otvorenost tog procesa, za nas je – neupitna.

Ministar kulture u Vladi Srbije