Igra svetla i senki

BALETSKA KRITIKA
Šesti beogradski festival igre otvorio je u „Sava centru” Balet Monte Karla iz Monaka, kompanija čuvena po svojoj dugoj i slavnoj tradiciji – početkom dvadesetog veka osnovao ju je najveći baletski impresario Sergej Djagiljev, u njoj su plesali najveći igrači tog vremena Pavlova, Nižinski, Karsavina, a na predstavama su sarađivali Prokofjev, Stravinski, Pikaso, Dali, Petipa, Fokin, Lifar... Kompanija je tokom proteklih sto godina imala svojih uspona i padova, gašenja i ponovnih osnivanja, a danas važi za uglednu baletsku trupu sa izuzetno kvalitetnim igračima različitih nacionalnosti, koji gostuju na scenama širom sveta.

Beogradska publika imala je prilike da vidi dve postavke direktora ove kompanije, francuskog koreografa Žana Kristofa Majoa – „Pejzaž” i „Altro Canto II”.

„Pejzaž” je čisto, (pomalo čak sterilno), apstraktno delo neoklasičnog baletskog stila, posvećeno sećanju na slikara Žana Majoa, autorovog oca. Igrači u jednostavnim belim kostimima igraju na muziku Džona Adamsa brzo, uigrano, spretno... njihov ples nosi neku jednostavnost i optimizam. Plava pozadina stvara utisak da je reč o svojevrsnom plesnom akvarelu, boje se pretapaju, scena je poput osunčane obale mora. Međutim, Majoov koreografski rukopis ovde nije preterano inovativan, on se služi dosta stereotipnim koracima i pokretima neoklasične igre, kako u ansambl, tako i u duetnoj igri. Pokreti su geometrijski jasnih linija, odsečni i precizni, ali plesne rečenice su previše pojednostavljene, pa tek vrlo sporadično postižu neki značajniji efekat. Iako ples koji Majo kreira teče vrlo lako (jasno je da ga on stvara bez velikog napora), u ovom delu ipak do izražaja najviše dolaze odlični igrači, lepih, izrađenih tela, i dobre tehnike.

U drugom delu trupa je izvela „Altro Canto II”, novije ostvarenje, balet koji je svoju premijeru imao prošle godine na svojoj matičnoj sceni. Ovde Majo pokazuje veći nivo koreografske zrelosti, pušta mašti na volju, eksperimentiše sa senkama igrača na velikom belom platnu. Balet počinje solo igrom mladića koji razvija dijalog sa svojom senkom, da bi se iznenada na platnu pojavila sasvim mala figura koja se razigrava i skakuće po igračevoj senci, kreće se sasvim nepredvidivo, zatim raste, dok sasvim ne preplavi celo platno. To je sigurno najupečatljiviji trenutak ove postavke. Onda na scenu izlaze dve devojke dosta začudnih pokreta i neobičnog hoda, a posle njihovog plesa na sceni igra ceo ansambl. U nastavku komada Majo malo gubi zamah i inspiraciju, pa ove ansambl deonice nemaju naročiti kvalitet, ali on ipak uspeva da do kraja održi specifičnu, delikatnu atmosferu komada. Predstava se završava svedenim duetom – devojka i mladić plešu, dok igračica na drugoj strani scene igra sama, kao odraz devojke koja je u paru.

Senka se otrgla i otpočela svoj zaseban, fizički život kao neki tajanstveni dvojnik.

Oba Majoova baleta imaju problem svojevrsne hladnoće kojom odišu – možda tome doprinose minimalistička muzika, (u „Altro Canto” to je muzika Bertrana Majoa), kao i sama scenografija koju čini nekoliko velikih belih panoa, a možda i sam stil igre – distanciran, sveden, bez emocija...

Ipak, svako od ovih dela nosi određeni kvalitet – „Pejzaž” čistu, tehnički odlično izvedenu igru, a „Altro Canto II” tajanstvenu atmosferu varljivog sveta senki i odraza, i jedan malo delikatniji i zanimljiviji plesni jezik.