Umetnik je pešak na putu od Rumunije do Pariza

TEATAR I TRŽIŠTE
Šta je umetnik danas? Kako u današnjem nesigurnom vremenu umetnik može da motiviše svoju kreativnost, pronađe unutrašnju potrebu, nagon, za koji je još Ajnštajn rekao da je glavni pokretač različitosti i velikih dela.

Ovo su bila neka opšta, ali vrlo bolna pitanja koja su postavili glumci, reditelji, koreografi, upravnici pozorišta, koji su se nedavno okupili u Sofiji, kao učesnici projekta Britanskog saveta „Otvoreno tržište“.

U tri dana, za „okruglim“ stolom koji ne pruža mogućnost slobodnog i demokratskog razgovora, teoretičari kulture, producenti, profesori iz Srbije, Bugarske, Izraela i Velike Britanije govorili su o tome da umetnik danas mora da ovlada veštinama promovisanja, kako sebe kao individue, tako i svog rada.

Umetnik kao japi kreativne industrije

On je u veku globalizma producent, „japi“ menadžer sa laptopom, odelom i kravatom, koji obija pragove opština i ministarstava tražeći novac, pomoć i razumevanje. Agencije, posredničke, marketinške postale su „ofisi“ za stvaranje, maštanje, sanjanje, jer ako niste deo „kreativne industrije“ (u teoriji termin označava konceptualno i praktično spajanje pojedinačnih talenata sa novim medijskim tehnologijama u okviru nove ekonomije znanja, koju mogu da koriste novonastali interaktivni građani – potrošači) vi ne postojite, mrtvi ste za informativno-tehnološko ili masovno tržište.

Nakon pada komunističkog režima, sa demokratskim promenama 1989, bugarski umetnici se suočavaju sa poteškoćama prelaska, iz jednog sistema kulturnih vrednosti, u kojem je država birokratski, centralistički, ali sigurno i dosledno finansirala kulturne institucije, u drugi, koji zahteva od umetnika da radi na više mesta kako bi zaradio pristojna mesečna primanja. Glumci, reditelji, igrači masovno odlaze iz provincije koja je „opustošena“, usput pohađaju neki kurs ili ozbiljnije studije o „stage“ menadžmentu, ekonomiji tražeći svoj mali prostor za kreativnost. Konkurencija je ogromna, školuje se mnogo više diplomiranih studenata od potreba sredine. Čime da se bave svi ti zabavljači ( pod zabavljačima ne podrazumevamo umetnike nižeg ranga) histrioni, podražavaoci? Nikolaj Jordanov, direktor pozorišnog festivala u Varni (ovaj primorski grad u Bugarskoj ubrzano se razvija u vremenu tranzicije) izložio je svoje iskustvo koje je pomoglo mnogim mladim umetnicima da se zaposle i predstave na pozorišnom tržištu. Naime, njima je data šansa, da se tokom trajanja festivala, po principu, „pokloni se i počni“, predstave menadžerima, producentima, direktorima pozorišnih kuća u Sofiji i drugim gradovima. Nacionalna akademija za pozorište i film je, kako bi zaintersovala građanstvo za pozorište, koje u novim estradno-komercijalizovanim okolnostima ne zna gde se nalazi ova vrlo stara institucija organizovala pozorišni maraton koji nije mogao da „primi“ sve zainteresovane posetioce.

Balkanska mreža

U novom vremenu tranzicije na Balkanu, postojale su i mnoge inicijative povezivanja pozorišta i umetnika. Razmena iskustava, saznanje da kulturni protagonisti imaju slične probleme, dobar je motiv za novu „trku“. Tako Petar Kaukov, reditelj i direktor Pozorišta za mlade u Sofiji, objašnjava ideju o formiranjuBalkanske pozorišne mreže, koja je trebalo da obezbedi saradnju pozorišta iz Novog Sada, Istanbula, Soluna, Bitolja. Neka gostovanja su i ostvarena, štampan je zbornik dramskih komada koji je preveden na nekoliko svetskih jezika, ali velike ambicije završile su se malim gostovanjima, dugačkim i čestim telefonskim razgovorima. „Kad je trebalo da sa jednom predstavom otputujemo za Makedoniju, novca nije bilo dovoljno. Zatim smo želeli da obiđemo gradove u Srbiji, opet je novac bio problem. Put za Tursku sprečila je hiperinflacija“, objašnjava Petar Kaukov.

Ako želimo da odgovorimo na pitanje, šta je umetnik danas, moramo da shvatimo da je on svestrani egzibicionista koji žonglira na tržištu masovne kulture. Dobar primer ove teze je Teatar Bristol u Engleskoj koji je pokrenuo glumac Set Honor. Teatar Bristol je više od agencije za posredovanje između glumaca i pozorišta. „Želeo sam da imam pristojan standard, morao sam da platim račune. Nisam verovao da kao glumac mogu da zaradim novac“, odgovoriće Honor.

 I domaći umetnici se kolebaju između ideje „čiste“ umetnosti i novca. Za neke je važno lično iskustvo preneseno na scenu. To pokazuje životna priča glumice Vjere Mujović, koja nakon teške saobraćajne nesreće, sa Radom Đuručin, potpuno spontano i samostalno realizuje duodramu „Stakleno zvono“ (predstava je igrana u Rimskoj dvorani biblioteke grada Beograda, dok su se same probe dešavale u stanu jedne od glumica) koja je nastala prema pismima pesnikinje Silvije Plat. Pojedini umetnici svoju životnu i stvaralačku egzistenciju pronalaze u nezavisnim trupama (Dah teatar, Plavo pozorište, Ister teatar). Neki se odlučuju za samostalni rad (Sonja Vukićević) kao „bunt“ prema tradicionalnim pozorištima (podsetimo da je šezdesetih godina Rade Marković napustio BDP i formirao svoju družinu „A“). Postoje i oni koji žele „sigurnost“ (Anja Suša, Darjan Mihailović) i svoju profesionalnu karijeru nastavljaju u državnim institucijama, iako su nakon završenog Fakulteta dramskih umetnosti, formirali nezavisnu trupu „Torpedo“.

Da li danas umetnik može da bude nezavisan? Da, ako napravi neki iskorak. „Umetnik je onaj koji ide peške od Rumunije do Pariza. On želi da stvara u Parizu i njujorku. Dosta je te priče o planovima... Samo planovi i još više planova. Dajte da napravimo neku glupost“, ljutito je u Sofiji uzviknuo Juvil Rimon, umetnik i direktor Škole za vizuelne umetnosti u Izraelu.

I tu je priči kraj, zato što umetnik može sve. Takav je uostalom bio Šekspir.