NATO NIKAD SLABIJI

Istorija predstavlja referentni faktor čiji se sudovi ne mogu prejudicirati. Deset godina od NATO-agresije na Jugoslaviju alijansa je, zapravo, slabija nego što je bila. Jer glavna strateška funkcija NATO-a jeste da sačuva zajedničke interese između Evrope i Amerike, a ti interesi sve su više različiti. Čak ni povratak Francuske u vojne strukture alijanse ne može da porekne jasnu indikaciju da prisustvujemo rađanju jedne nove gvozdene zavese. Preko Atlantika.

Ako je pravi pobednik rata za Kosmet albanska mafija, koja je sada i zvanično dobila svoju „državu” uz pomoć NATO-avijacije, onda alijansa na proslavi svog 60. rođendana i nema previše razloga za slavlje. Naime, ulazak Albanije i Hrvatske u NATO u strogo vojnom smislu pre će oslabiti nego što će ojačati vojnu snagu NATO-a, jer i Albanija i Hrvatska biće korisnici bezbednosti, a ne oni koji pružaju bezbednost. Ili je „izvoze”. Guranjem Gruzije i Ukrajine u NATO, alijansa umesto da stabilizuje regione rizikuje da uveze i njihove neprijateljske animozitete što delimično može da se odnosi i na Albaniju i Hrvatsku. Suočena sa širenjem NATO-a na istok i praktično opkoljavanjem svoje teritorije Rusija to sigurno neće mirno gledati i igraće na kartu suprotstavljenih interesa Evrope i Amerike. Tamo gde je to moguće.

Tokom hladnog rata NATO je imao jasnog neprijatelja: Sovjetski Savez. To mu je i dalo preciznu funkciju: odbraniti Zapadnu Evropu od konvencionalnog i nuklearnog napada snaga Varšavskog pakta. Jasnoća funkcije protiv definisanog neprijatelja pomogla je da se oblikuje vojna struktura i doktrina razmeštanja sile. Posle raspada Sovjetskog Saveza i nestanka Varšavskog pakta, alijansa i struktura opstaju, ali su konceptualno i operativno prepuštene same sebi u ratu protiv terorizma.

Jer NATO nije sasvim spreman da se izbori sa drugim velikim savremenim pretnjama kao što su islamski fundamentalizam i širenje nuklearnog oružja. Zapravo, EU je, a ne NATO mnogo efikasniji instrument za konsolidaciju novih demokratija rođenih u obojenim revolucijama u istočnoj Evropi.

Prisustvo NATO-a u Avganistanu, daleko od vitalnog jezgra alijanse i u okviru nejasnih i neracionalnih zadataka nosi sa sobom višestruke rizike: uništiće transatlantski konsenzus koji je pomogao da se alijansa očuva tokom „hladnog” rata, uplešće NATO u dugotrajna i haotična istorijska neprijateljstva i sukobe pretvarajući vojni savez u strukturu koja se inficira istom onom slabošću koja izaziva prezir prema UN, oživeće sećanja na okupacione sile u mnogim zemljama u razvoju. Uz pomoć istorijske amnezije zapadnjaci posmatraju NATO kao alijansu koja objedinjuje vojnu snagu transatlantskih demokratija. Opsednuti svojom istorijom, nezapadnjaci znaju da sve velike kolonijalne sile pripadaju NATO-u, iako nije i svaka članica NATO-a imala imperiju. Primoravanje država poput Nemačke, Italije i Španije da prihvate veće rizike daleko od Evrope može lako da ima negativan efekat tako što će oslabiti ionako slabu podršku parlamenta i javnosti za misiju u Avganistanu izazivajući i povlačenje snaga i krizu u samom savezu. Antiterorizam kao paravan za širenje NATO-a na istok, i pored toga što alijansa kaže da Rusiju ne smatra protivnikom, isuviše je providna formula i u tom kontekstu NATO slabi svoj potencijal.

Gde su u svemu tome Srbija i njena vojska? Hoće li samit NATO-a izazvati reakcije tipa „što bi bilo da je bilo”, žalopojke „da smo ostali usamljeno ostrvo i crna rupa, da su naši spoljnopolitički kapaciteti sada manji”? Ako je stav Beograda da nikada neće priznati nezavisnost Kosova, onda Srbija nikada i neće ući u NATO. Jer NATO ne prima države koje imaju ozbiljne teritorijalne probleme. Jer je članska karta EU i NATO-a jedini instrument kojim Brisel i Vašington mogu da utiču na Beograd po pitanju Kosova, a Briselu i Vašingtonu jako je stalo da Beograd prizna Kosovo jer bi time Srbija dala konačni legitimitet Prištini. S druge strane, Srbija nije faktor nestabilnosti na Balkanu da bi je alijansa posmatrala kao neku pretnju.

Vojska Srbije u „novim” okolnostima? Iz postavljenog cilja da se bezbednost Srbije brani i u mirovnim misijama širom planete može da se stekne utisak da je odbrana Srbije pomalo u drugom planu, naime vojska više nije prisutna tamo gde bi mogla da bude i potrebna. Srbiji još uvek nedostaje opšti koncept bezbednosti za reagovanje na asimetrične pretnje u samoj zemlji. Nije jasna ni konačna odluka o budućnosti vojne obaveze.

Dakle, pre nego parlament Srbije odobri slanje vojnika u mirovne misije neko će morati da objasni: da li je srpski vojnik budućnosti naoružani socijalni radnik, koji po Avganistanu kopa bunare, popravlja električne dalekovode ili je ovlašćen i da ubija po Avganistanu? Hoće li u svojoj opremi imati i suzavac i zaštitne štitove da bi u inostranstvu radili ono što u Srbiji ne smeju: izvršavali policijske zadatke. Jer svaka intervencija u nečijem građanskom ratu jeste opredeljivanje za neku stranu. Treba li to Srbiji?