Performans Fazila Saja

Jedna od najneobičnijih ličnosti među muzičarima našeg veka, turski pijanista i kompozitor Fazil Saj (1970) iznenadio je publiku svojim nastupom. Iako je svirao klasičan repertoar, to je činio na neponovljiv način. Nešto je bilo preglasno i prejako, drugo prebrzo i nečitljivo, treće sasvim neodmereno u tempu i agogici, četvrto... je pevušio dok svira (!) Mnogo bi mu se moglo primedbi staviti „na dušu” da nije onog najvažnijeg: jedinstvene kreativnosti sa kojom je održao svoj performans koji nije bio klasični resital niti klasičan nastup. Zanimljiv, harizmatičan, to je pijanista sa velikim kompozitorskim potencijalom.

Počev od Bah-Buzonijeve Čakone u kojoj su zazvučale i zagrmele orgulje i orkestar, preko Betovenove sonate u de molu op. 32 br. 2 čiji je prvi stav zbrisan brže od letnje oluje (ime joj je „Tempesta”); preostale je sam dirigovao izvodeći čudne pokrete i povremeno pevajući. Savršena pijana smenjivala su se sa neočekivano burnim dinamičkim gradacijama i klimaksima. Sve naglo, dramatično, scenično, ali ponekad i – karikaturalno.

Njegova kompozicija „Crna zemlja” prikazala je Saja kao eksperimentatora u domenu klavirskog zvuka. Prigušujući žice jednom rukom dobio je tupi, sasvim novi zvuk prepariranog klavira, dok je matrica bila u improvizacionoj formi. I, ko to nije shvatio, nije mogao da se saglasi ni sa njegovom interpretacijom klasičnog repertoara u kojem je bilo proizvoljnosti i sloboda na granici dozvoljenog. Ravelova Sonatina protekla je u sustizanju i neurotičnom ushićenju, u mnogo boljem doživljaju kada se ne gleda u pijanistu i u njegovu predstavu koju je pravio rukama, glavom, okrećući se telom od publike, sasvim se saginjući i pevajući.

Za pijaniste čije muške osobine pijanizma prepoznajemo po izrazitom udaru, snazi i briljantnoj bez romantičarskog zanosa, a sa mnogo novih rešenja, bio je to tek kraj klasičnog dela programa, da bi se on nastavio čitavim džem-sešnom krupnoj tehnici – uvek su zahvalan interpretativni poduhvat „Slike sa izložbe” Musorgskog. U neverovatnim oscilacijama, održanim na „bis”, u kojem je Fazil Saj pokazao svoju zanimljivu i originalnu prirodu. Njom, kao Najdžel Kenedi i njima slični, retki, umetnici našeg doba spajaju različite vrste muzike na virtuozan način. Ne zna se šta je bilo duhovitije, Turski marš, Summer time, ili Paganinijev kapričo kao zahvalne teme džez improvizacija. Unazad gledano i slušano, bio je to džez od samog početka – u načinu interpretacije, u stavu prema resitalu, u osavremenjivanju klasične literature nečim novim. Prihvatljivo? Deo publike oduševljen, drugi – razočaran. Fazil Saj je svakako fascinantna umetnička ličnost.