Značaj političke volje

„Da smo mi Srbi i Hrvati manje jedan drugog optuživali, a više se trudili da se bolje upoznamo, izbegle bi se mnoge zablude i nepotrebna trvenja poslednjih 20 godina. Poznavati, znači razumeti”, pisao je jedan srpski istoričar 1939. godinedodajući da „devedeset od sto pogrešaka počinjenih u ovoj državi od strane Srba poslednjih 20 godina dolazi od onog neznanja i neiskustva, jedva deset od sto ako je bilo od zle volje”.

Danas istoričari znaju mnogo više, a u međuvremenu su jugoslovenskim prostorom protutnjala dva građanska rata i dva puta se stvarala hrvatska država. Dva puta se otvaralo srpsko pitanje u Hrvatskoj i uticalo kako na stanje u samoj Hrvatskoj tako i na odnose Hrvatske i srpske matične države.

Zajednička država Jugoslavija bila je dva puta zemlja pomirenja. U ime budućnosti, teške i traumatične činjenice iz zajedničke prošlosti prećutkivane su ili je u igri simbola konkretan zločinac dobijao naziv Švaba, neprijatelj, okupator ili fašista. Bio je to jedan od uslova za kreiranje minimuma zajedničkog identiteta radi funkcionisanja složene države: pozitivno sećanje na zajedničku prošlost. Razbijanjem Jugoslavije nastala je potreba da se legitimiše novo stanje, projekti za čije je ostvarenje stradalo mnogo ljudi. Put ka racionalnoj istoriji zajedničkog života ometen je po treći put. No umesto ranijih trendova da se ukaže na svekolike prednosti zajedničkog života, na delu su oni obrnutog predznaka. Nije za trajanja zajedničke države bilo vremena da se napišu istorijsko-psihološke studije o istaknutim pojedincima koji su (za)vodili narode. Nije se istraživala socijalna psihopatologija kao istorijska kategorija.

Ono u šta smo ubeđeni to je da se o Jugoslaviji mnogo više nagađalo i prepričavalo, uključujući nacionalne narative „vlastite sredine”, nego što se znalo. Pa i deo vrhunskih intelektualaca, koji su i danas na sceni svoje filozofske i političke ocene, gradi na ubeđenju da su dovoljno znali o svim kompleksnostima prošlog. Pogrešno! Bilo bi to kao da lekar, ma kako dobar, postavlja dijagnozu na osnovu netačnog laboratorijskog nalaza. Nagađanja podignuta na pijedestal sveznanja uticala su i na one koji su gledali na ovaj prostor sa strane.

Iz svega što znamo, pa i kad bi sutra-prekosutra istorija tačno iscrtala svu složenost i sadržaje zajedničke prošlosti, to ne bi pomerilo osnovne trendove ako ne bi bilo političke volje. Ta volja je bila presudna u formiranju starih i novih sadržaja nacionalnih identiteta i samo ih ona na duži rok može usmeravati. Politička volja koristi medije masovne komunikacije i usmerava masovna raspoloženja, ona odlučno utiče na školske programe i karakter kulturnih manifestacija.

Da li su političke volje u Hrvatskoj i Srbiji autonomne? Od odgovora na ovo pitanje u priličnoj meri zavisi svaka procena trenda budućih odnosa dve države i dva naroda tamo gde oni nisu obuhvaćeni matičnim državama. Koliko su vodeće političke snage u obe zemlje taoci nedavne prošlosti i javnog mnjenja i koliko to može da utiče na kreativnije poteze, drugo je bitno pitanje od koga zavisi naš odgovor.

U ovom istorijskom trenutku Hrvatska je u politički povoljnijoj poziciji od Srbije. Ona je na pobedničkoj strani. Na onoj strani koja se zalagala za razbijanje Jugoslavije i stvaranje konglomerata malih i po mogućstvu zavađenih državica. Politika samostalne hrvatske države istorijski se realizovala i, za razliku od 1918 i 1945, projugoslovenske snage su slomljene. Dakle, u meri u kojoj autonomno odlučuje, Hrvatska može na mnogim poljima da pruži ruku u ime budućnosti, kao što je kralj Aleksandar pružio Bugarskoj posle dva rata i teških zločina protiv čovečnosti. Kao što ni Srbija nije insistirala na austrougarskoj ratnoj šteti kako se ne bi opteretile jugoslovenske pokrajine.

Prošlost se prevladava kroz svakodnevne, praktične stvari. Navikavanjem na normalnost. Kroz saobraćaj, trgovinu, sport, turizam, pa ako hoćete i kroz saradnju državnih organa u sprečavanju najtežih oblika kriminala. To jeste šansa, ali nije jedini uslov.

Brže rešavanje problema izbegličkog korpusa, posebno administrativne procedure, jedan humaniji, velikodušniji odnos sigurno bi doprineo poboljšanju odnosa. Kao što bi, verujem, jedan apel hrvatske vlade da će svaki namerno oštećeni automobil srpskih registarskih tablica biti popravljen na teret državnog „proračuna”, ohrabrio mnoge da se vrate Jadranu, a one ostrašćene odvratio od etnički motivisanog vandalizma.

Naučni savetnik u Institutu za Noviju istoriju Srbije