Američka menjačnica imena

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, aprila – „Američka internacionalna grupa” (AIG) treba da promeni naziv, predložio je šef te kompanije Edvard Lidi kongresmenima. Prekrštavanje je neophodno, sugerisao je, u skladu sa izmenom pozicije firme– donedavno je „žarila i palila” širom globusa, a danas je obeležena kao grešnik od koga je potekao tekući domaći i globalni finansijski haos.

Da bi uzela novo ime, moraće da se uzdrži od „nepodobnosti”, sudeći po presudi nedavno izrečenoj u Ohaju, kojom je odbijen zahtev studenta Džejsona Lendisa da se u matične knjige upiše kao Edmond Dantes, junak romana „Grof od Monte Krista”. Lendis je čak bio oslobođen optužbe da je kao student silovao fakultetsku koleginicu, ali je sudija Linita Vagner ocenila da „nije u redu” da uzme ime lika koji je Aleksandar Dima opisao kao nepravedno poslatog na robiju i potonjeg bogatog osvetnika.

Simbol i interes

Prema tom merilu, reklo bi se, AIG ne bi smeo da se nazove ničim što bi podsećalo na grupno, američko i internacionalno, stradanje kome je doprinela zastranjivanjima i za šta je osuđena na podvrgavanje prinudnoj, državnoj, upravi. Možda bi joj najpodesnije ime bilo „zahvalnica poreskim obveznicima”, čije su milijarde dolara date za njeno održavanje u životu.

Ali, ko bi pravio unosne aranžmane s tako krštenom firmom? Poslovni interes počiva na pravilima koja, uglavnom, odudaraju od saosećanja. Ne samo prema pokajanju, nego i prema ponosu, prkosu kako se ispoljilo u preimenovanju zdanja koje se podiže na mestu gde su pre sedam i po godina srušene njujorške „kule bliznakinje” u atentatima otetim putničkim avionima.

Po zamisli ondašnjeg guvernera Džordža Patakija, ta buduća najviša građevina velegrada već poodavno se popularno naziva „Kula slobode”. Ali, organi nadležni za rekonstrukciju smatraju, kako se tumači, da takvo ime ne pogoduje biznisu, koji je već rezervisao prostor, pa su zgradu zvanično registrovali kao „Svetski trgovinski centar jedan”, kako se zvala razorena „bliznakinja”.

Preimenovanje je razbuktalo polemiku. Kritikovali su ga kao „nepatriotski čin”, podsećajući da je „Kula slobode” trebalo da simboliše „pobedu nad terorizmom”. Nadležna Lučka uprava Njujorka i Nju Džersija odluku je branila poslovnim potrebama „jer je odgovorna da uložene tri milijarde dolara što efikasnije iskoristi i privuče zakupce prostora na 102 sprata”. Čuje se i da je među razlozima za odustajanje od prvobitnog naziva bila i zebnja da bi „Kula slobode” mamila na novi teroristički udar.

Gradonačelnik Majkl Blumberg se založio za kompromis. Preporučio je da zdanje bude sa dva imena – zvaničnim i popularnim…

Uništavanje „kula bliznakinja”, u kojima je poginulo 2.750 ljudi, označilo je početak ovde proglašenog „globalnog rata protiv terorizma”, glavnog obeležja dva predsednička mandata Džordža Buša. Sada, međutim, iz zvanične upotrebe ispada i izraz „rat protiv terorizma”, iako su ga tvorci iskovali za takoreći večno trajanje.

Članovi administracije novog šefa Bele kuće Baraka Obame, kao i on lično, gotovo da ga više ne izgovaraju. Pretpostavlja se da ga izbegavaju jer je „rat protiv terorizma” poprilično izašao i na loš glas zbog neopravdano povedenog rata protiv Iraka, kršenja međunarodnog prava, zlostavljanja zarobljenika, sužavanja građanskih sloboda, slabljenja međunarodnog prestiža SAD…

Nadležni kažu da nisu zabranili korišćenje tog izraza iako je preporuka da se izbegne pronađena u jednom službenom dokumentu. Ovako ili onako, tek, više se ne pominje na ovdašnjem visokom nivou.

Sluti se da Vašington tako nastoji da ublaži međunarodni gnev, izazvan intervencijom protiv Iraka, a posebno u muslimanskom svetu koji je „rat protiv terorizma” doživeo prevashodno kao front protiv islama. Poznavaoci su naziv „rat protiv terorizma” osporavali od početka, ukazujući da on „nepotrebno objedinjava različite grupe ekstremista, čime im se pridaje veća važnost nego što je stvarno imaju, i od malih protivnika pravi veliki neprijatelj”.

Na veliko…

Amerikanci obožavaju „veliko”, poodavno su konstatovali hroničari, sugerišući da se osećala „nostalgija” i za „velikim neprijateljem”, koji je nestao po prestanku hladnog rata. U stručnim analizama se kaže i da su invazijom na Irak uspeli da i svetu i sebi nanesu veliku štetu, pa i povećaju mobilizacije antiameričkih ekstremista. Prevelikim zaduživanjima su ujedno upali u finansijsku krizu koja je odavde izazvala potrese, najveće posle „Velike depresije”, širom sveta.

Stoga se sada šire – „menjačnice imena”. To jest, potrebe za izmenom naziva, s nadom da će se tako bar ublažiti neželjeni ishodi težnje da se nacija učvršćuje kao „najveća globalna finansijska mreža”, svetski trgovinski centar, pokretač najvećih savremenih ratova…

Ali i u golemoj krizi opstaje pravilo – „suviše veliko da bi smelo da propadne”. Pod tim geslom, država vanrednim intervencijama na tržištu spasava gigante Volstrita, pri čemu vanredno povećanje njene uloge iziskuje i povećanje već rekordnog budžetskog deficita. „Koliko veliki treba da budemo da bismo se osećali Amerikancima”, ironično je zapitala komentatorka „Njujork tajmsa”. Konačnog odgovora nema. Prigodno ga odmenjuju učestale promene imena simbolima trauma.