Tri decenije od istorijskog uspeha Bosne

Na današnji dan, pre 30 godina, u francuskom gradu Grenoblu, košarkaši sarajevske Bosne su savladali italijanski Emerson u finalu Kupa šampiona sa 96:93, postavši prvi klub iz Jugoslavije koji je osvojio ovaj trofej. Danas i sutra Sarajevo će biti u znaku tog uspeha. Sutra, na dan njegovog oslobođenja, plaketu grada dobiće 52 ličnosti koje su imale udela u ovom istorijskom uspehu Bosne. Među njima su i junak finala Žarko Varajić, trener Crvene zvezde Svetislav Pešić, selektor Turske Bogdan Tanjević, sportski direktor FMP-a Ratko Radovanović…

Juče, uoči puta za Sarajevo, razgovarali smo s Varajićem, koji je s 45 poena i danas rekorder finala Kupa šampiona (današnja Evroliga) i  jedini koji će treći put primiti plaketu grada Sarajeva. Svih šest trofeja te generacije, od 1978. do 1984 (tri titule, dva kupa i KEŠ), on je podigao prvi, kao kapiten tima.

– Prvi put sam najveće priznanje grada Sarajeva dobio pojedinačno, kao junak finala, a godinu kasnije sa celom ekipom Bosne – kaže Varajić kome je u Grenoblu, pred 12.000 navijača, pehar predao tadašnji predsednik Košarkaškog saveza Francuske Bisnel, međutim, to nije bio pravi pehar. – Prelazni pehar Kupa šampiona iz nekih razloga nije stigao u Grenobl. Tako je organizator meča izneo neki pehar, koji im se našao pri ruci, a tek kasnije je u Sarajevo stigao original.

Bosna je kao debitant donela prvu titulu Kupa šampiona u Jugoslaviju, a na drugoj strani je bio petostruki šampion (1970, 1972, 1973, 1975, 1976 – prve tri titule s trenerom Aleksandrom Nikolićem). Bosna je sve vreme vodila, predvođena Varajićem i Delibašićem (30 p) koji su zajedno dali 75 poena. Varajića je jedno vreme čuvao legendarni Bob Mors.

– Ta ekipa Emersona je bila izuzetna, s Morsom koji je možda najbolji Amerikanac koji je ikada igrao u Evropi, s legendarnim Meneginom, Jelvertonom… Često me pitaju šta je presudilo da budem tako precizan u tom meču. Jednostavno, bilo je to jedno od onih večeri kad osećate da vam sve ide od ruke. Imao sam čak 78 odsto šuta iz igre.

Put do finala nije bio ni malo lak. U polufinalnoj grupi od šest ekipa, u prvom kolu, savladan je Real s 114:100 (posle produžetka, 100:100). Posle teškog poraza u Tel Avivu od Makabija, u Skenderiji je s poenom razlike pao Huventud sa Slavnićem.

(/slika2)– Možda najbolju partiju u karijeri odigrao sam protiv Makabija u Sarajevu, kada sam ušao u igru tek posle 14 minuta i postigao 41 poen – seća se Varajić. – Ključna partija je bila ona u Badaloni kada smo pobedili Huventud sa 98:94 i ostalo je da pobedimo u gostima Olimpijakos što smo i uradili. Kao dve prvoplasirane ekipe Emerson i Bosna su se našli u finalu.

Danas se malo zna kako je nastala velika košarkaška ekipa Bosna. Varajić podseća da je to bio dug proces:

– Jedan od tvoraca velike Bosne bio je Vukašin Vukalović, generalni sekretar Sportskog društva Bosna. On je, pored ostalog, doveo Tanjevića sa 24 godine ga gurnuo iz patika na trenersku klupu. Pre toga, krajem šezdesetih, Univerzitetsko sportsko društvo Bosna opredelilo se za stvaranje moćnog košarkaškog tima. Zato je 1969. doveden trener Milenko Novaković koji je odmah počeo da okuplja perspektivne igrače. Ja sam stigao iz Nikšića, Čečur iz Trebinja, Dumić iz Bijeljine, Đogić, Krvavac i Nadaždin iz juniorskog pogona Bosne… Pešić je 1971. stigao iz Partizana, što je bila velika stvar, jer nam je mesto plejmejkera bila slaba tačka. Već 1972. ušli smo u Prvu ligu, posle pobede nad gradskim rivalom Željezničarom. Iste godine iz Tuzle je došao Delibašić koga je hteo Partizan, ali registracioni pravilnik je bio takav da bez dozvole svog kluba igrač nije mogao da ode u neki drugi klub, a Tuzlaci su Delibašića pustili u Bosnu. U toj sezoni imali smo sedam uzastopnih poraza i svi su nas videli opet u Drugoj ligi. Uspeli smo da se spasimo i već od jeseni 1973. počinje uzlet. Po završetku te sezone, Radovanović je došao iz Nikšića, stigao je i Hadžić, Benaček se priključio kao junior Bosne, došao je i Zrno, Vučević iz Bara…

U sezoni 1976/77. Bosna je prokockala titulu…

– Tri kola pre kraja imali smo četiri boda prednosti, a onda nam je u goste stigla Jugoplastika koju smo u Splitu dobili s 15 poena razlike. Splićani su došli s poklonima, navodno da čestitaju novom šampionu, delili su lopte i razne suvenire po celoj dvorani i uspavali nas. Izgubili smo s 15 poena razlike. U narednom kolu smo izgubili u Zadru u koji se, samo za taj meč, vratio Ćosić iako je već bio trener Olimpije. U majstorici za prvaka izgubili smo od Jugoplastike pogotkom u poslednjim trenucima. Dogodine smo bili prvaci i finalisti Kupa „Koraća”, kada je Partizan pobedio, koji je taj trofej osvojio i narednog proleća kad smo mi postali evropski šampioni.

Ta generacija Bosne dala je četvoricu reprezentativaca koji su osvajali medalje na najvećim takmičenjima. Iz nje su se vinula put svetskih visina dvojica trenera najviše klase, Bogdan Tanjević i Svetislav Pešić, od kojih je prvi i tada sedeo na klupi.

A. Miletić