Okretaji zavrtnja

NEONSKA DUGA
Život oponaša umetnost. Svet je postao isti kao onaj prikazan u filmu Dona Zigela „Kradljivci ljudskih tela”. Ljudi gube individualne osobenosti. Postaju isti. Razlozi za to nisu, kao u Zigelovom filmu, hladnoratovska paranoja i antikomunistička histerija. Nešto drugo je u pitanju. Šta? Ne znam, ali naslućujem. To, uostalom, nije ni tema ovog teksta.

U ovim okolnostima ljudi naglašene individualnosti opažaju se na poseban način. Pomešani su divljenje, zavist i mržnja. Nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Slučaj sa američkom pevačicom Niko Kejs i njenim novim albumom „Middle Cyclone” socijalni je eksperiment in vivo. Može se videti kako društvo reaguje na ovu vrstu ljudi.

Kada se pojavila pre desetak godina, na njenu muziku je zalepljena etiketa alt-kantri. Videlo se odmah da to nije najbolja kvalifikacija. U njenim pesmama zavrtanje je, naime, više puta okrenuto. To jeste neka vrsta kantripoliten muzike, ali na isti način na koji je „Plavi somot” malovaroška drama, odnosno „Tvin Piks” TV serija o vanzemaljcima. Od svih poređenja, kada je u pitanju Niko Kejs najtačnije je, čini se, ono sa Dejvidom Linčom. Neobičnost osnovnog obrasca ide u istom pravcu.

Glas i stil su njena dva najjača oružja, koja su na novom albumu „Middle Cyclone” došla do punog izražaja. Vibrantni alt, „opasan kao bejzbol lopta koja leti brzinom od 150 kilometra na sat” – kako kaže A. K. Njumen, kompanjon iz benda „New Pornographers”, uobličen je perfektnim stilom. Prenaglašeni individualizam udružen je sa disciplinom i samokontrolom.

Ponuđenu muziku je teško žanrovski odrediti. Oni koji kažu da se radi o „uzvišenom popu čiji su koreni u klasičnom roku, folku i tzv. Motown zvuku” blizu su istini. Može se, isto tako, reći da se pesme sa albuma „Middle Cyclone” doimaju kao arije iz nekog demonskog mjuzikla u kojem se bizarno, halucinirano i sanjano prožima na neočekivani način. Tzv. noir stajling i kemp, zajedno sa talentom i samosvesnošću, čine ram u koji je Niko Kejs smestila svoju muziku. Originalne pesme „This Tornado Loves You”, „People Got A Lotta Nerve”, „Prison Girls”, kao i obrada numere Harija Nilsona „Don’t Forget Me” upućuju u tom pravcu.

Da bi ovakav muzički koncept uspeo, potrebni su dobri muzičari. Niko Kejs ih je pronašla u članovima sastava „Calexico” i „Giant Sand”, sa kojima je i ranije sarađivala. Angažman M. Vorda i Garta Hadsona kompletirao je ekipu na najbolji mogući način.

Niko Kejs, ćerka vijetnamskog veterana ukrajinskog porekla sa prezimenom Ševčenko, još kao dete je naučila, iz „istočnoevropskih bajki”, da svet ljudi i svet prirode nisu razdvojeni. Čovek i vuk su dva pola istog kontinuuma. Utvarna prirod njene muzike rezultat je tog saznanja.