Srbija razgovara: Slučaj Dubajić

Otkako je državno tužilaštvo u Zagrebu 30. marta protiv Sime Dubajića podnelo istražni zahtev „zbog osnovane sumnje” da je od kraja maja do 5. juna 1945. godine  počinio krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava, odnosno „ratni zločin protiv ratnih zarobljenika”, ova tema zaokuplja veliku pažnju javnosti u Hrvatskoj, ali i u Srbiji.

Zagrebački tužilac tereti Dubajića da je „u cilju egzekucije ratnih zarobljenika i protivno propisima međunarodnog prava, iz njemu potčinjenih jedinica, oformio posebnu grupu vojnika” i organizovao i rukovodio transportom ratnih zarobljenika iz Kočevja do mesta egzekucije na Kočevskom rogu, gde je „izvršavajući njegovu zapovijed, ubijeno najmanje 13.000 ratnih zarobljenika čija su tijela pobacana u prirodne jame”.

Simo Dubajić je u ponoć 25/26. maja 1945. godine dobio hitnu naredbu da na Kočevskom rogu otpočne masovno streljanje zarobljenih ustaša, za šta su se prijavili dobrovoljci, a likvidacija je okončana 5. juna. O svemu tome Dubajić je svedočio u svojoj memoarskoj knjizi „Od Kistanja do Kočevskog roga”, koja je objavljena 2006. godine.

,,Politika” je juče u redakciju pozvala Sonju Biserko, predsednicu Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, i profesora dr Veljka Đurića, istoričara, da u dijalogu iznesu sopstveno viđenje pokretanja istrage protiv Sime Dubajića, ali i da porazgovaraju o širem krugu problema koje „slučaj Dubajić” pokreće, zbog čega smo ih pre započetog razgovora upoznali sa nekoliko pitanja, unapred formulisanih iz tehničkih razloga, za koja smo smatrali da zavređuju pažnju javnosti.

Politika: Da li Simi Dubajiću treba suditi ili ne?

Biserko: Ceo ovaj događaj treba posmatrati u kontekstu u kome se to desilo, i to hronološki. To se sve dogodilo na kraju Drugog svetskog rata, kada su počinjeni ti masovni zločini širom stare Jugoslavije. Samo da podsetim na Jasenovac, koji je verovatno najveći zločin koji su počinile ustaše. Te događaje treba posmatrati i u širem, evropskom kontekstu, pošto se slično dešavalo svugde gde su nacisti napuštali određene krajeve. Podsetila bih i na progon Nemaca iz cele istočne Evrope, njih oko 14 miliona, od kojih je dva miliona poumiralo po raznim logorima.

Naravno, zločin ne zastareva i uvek zločine treba istraživati i o njima govoriti. Nažalost, do sada nema adekvatne literature o zločinu u Kočevskom rogu. Stalno se licitira brojem žrtava, nije bilo nekog validnog naučnog istraživanja sa navođenjem punih imena ljudi koji su poginuli. Sigurno je da tu ima i onih koji su nevino izgubili živote.

Samo da citiram i predsednika Mesića. On je nekoliko puta bio napadan zbog svog stava prema tom zločinu, jer je rekao da će, „kad se utvrde sva imena i prezimena i tamo ići na poklonjenje”, ali da ne treba zaboraviti redosled zločina, ono što je prethodilo Kočevskom rogu, koji je bio neka vrsta, recimo, odmazde. Mesić je bio mnogo kritikovan od desničarskih, nacionalističkih krugova u Hrvatskoj i očigledno je da se sve to ponovo pokreće preko Dubajićeve knjige, gde se sad optužuje i Milka Planinc i ostali ljudi koji su u to vreme tamo bili aktuelni. Međutim, meni je teško da sad govorim koliko ta knjiga može da bude osnov za bilo kakvo pokretanje optužnice protiv Dubajića, s obzirom na to što knjigu sada prvi put vidim, tako da se ograđujem od toga.

Zalažem se da ovaj zločin bude temeljno istražen, da postane deo kolektivnog pamćenja i sećanja na ono što se dešavalo, budući da na ovaj način, bez pravog naučnog istraživanja, događaj u Kočevskom rogu postaje neka vrsta mita, licitira se brojem žrtava, kao što je u krajnjoj liniji slučaj i sa Jasenovcem, gde je taj broj od 700.000 žrtava više puta osporen kroz razne naučne radove, i u Hrvatskoj i ovde. Takve situacije i te tačke ostaju vrlo važne, kao referentne u građenju novog modela sećanja.

U svemu tome postoji još jedna jako važna tačka, s obzirom da su ustaše likvidirane u Kočevskom rogu prethodno vraćene iz Austrije kada su Englezi zaustavili njihov prodor ka zapadu. Svojevremeno je u Engleskoj izbio veliki skandal kada je izašla knjiga Nikolaja Tolstoja, 1978. ili 1979. godine. To je vrlo brzo zataškano, a pisac je imao mnogo problema zbog svoje knjige, gde je govorio o odluci saveznika da se Kozaci i grupacije sa Balkana vrate u svoje matične države. Znali su šta će ih tamo čekati, a to je važna komponenta cele ove priče.

Đurić: Ja sam protiv toga da se sudi Simi Dubajiću. Sima Dubajić je bio pripadnik Komunističke partije Jugoslavije, oficir Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije koja ima svog vrhovnog komandanta, kao što i partija ima svog generalnog sekretara. Po komandnoj odgovornosti treba suditi toj ličnosti. To je Josip Broz.

Politika: Ali onda bi po komandnoj odgovornosti trebalo suditi i Čerčilu, Ruzveltu, Staljinu, jer je to bila saveznička koalicija?

Đurić: Vratimo se na domaći teren. Zna se ko po komandnoj odgovornosti odgovara. U ovom slučaju niže komandne odgovornosti su komandanti armija, a ako bismo išli još niže od Sime Dubajića, došli bismo do jednog zanimljivog podatka…

Profesor Đurić je u tom trenutku počeo da iznosi niz tvrdnji o familiji gospođe Biserko ne pružajući nijedan dokaz za njih, posle čega je ona ustala i napustila razgovor…

* * *

Nastojanje ,,Politike” da i ovoga puta pokaže kako ,,Srbija razgovara” i o vrlo delikatnim temama nije urodilo plodom. Potpisnici ovih redova su uložili napor da razgovor vrate na temu dijaloga, ali nisu uspeli. Kao što je očigledno iz snimljenog toka razgovora, takvo nastojanje izgleda da je unapred bilo osuđeno na neuspeh.

Profesor dr Veljko Đurić je rekao to što je rekao, baš kao što je to učinila i Sonja Biserko i u znak protesta prekinula svoje učešće u jučerašnjem razgovoru.

Smatramo da ovakvoj vrsti „dijaloga” nije mesto na stranicama „Politike”, a čitaocima smo dužni bar da objasnimo ono što je bila naša ideja, i za koja pitanja smo mislili da mogu da dovedu do plodotvornog sučeljavanja mišljenja.

Evo tih pitanja:

– Da li Simi Dubajiću zaista treba suditi ili ne?

– Dubajić je kao major JNA u Austriji uhapsio celu ustašku vladu, izuzev Ante Pavelića. Uhapsio je i glavnokomandujućeg Hitlerovog generala za Balkan, Aleksandera fon Lera. Da li pokretanje istrage ima sa tim nekakve veze?

– U svojoj knjizi „Od Kistanja do Kočevskog roga” Dubajić precizno rekonstruiše događaje i imenuje učesnike događaja zbog kojih je protiv njega otvorena istraga. U Hrvatskoj javnosti se postavlja pitanje zbog čega nije pokrenuta istraga i protiv Milke Planinc, koja je bila politički komesar u Dubajićevoj jedinici, a danas mirno živi u Zagrebu. Kako to komentarišete?

– Savezničke vođe su zahtevale nemilosrdno kažnjavanje nacista i njihovih satelita. Da li i ovaj slučaj pokazuje da se na to zaboravlja, da se prećutkuje borba ustaša na strani nacista i borba partizana na strani antihitlerovske koalicije?

– Da li je pokretanje istrage protiv Dubajića diktirano i potrebama dnevne politike, unutrašnjim vrenjima u Hrvatskoj i u Srbiji, kao i trenutnim odnosima na relaciji Zagreb–Beograd?

– Ima li sve ovo veze i sa širim kontekstom, sa preporukama Saveta Evrope koji je pre nekoliko godina izjednačio zločine nacista i komunista? Da li takve preporuke zatrpavaju istorijsku istinu peskom zaborava?

Slobodan Kljakić
Marko Albunović