Novi tonovi Vašingtona

Specijalnom izaslaniku za Bliski istok Džordžu Mičelu Barak Obama je naložio da misiju tamo „počne slušanjem” sagovornika, a ne „diktiranjem kako je Amerika prečesto startovala” na području hronične krize. „Amerika je sada spremna da sa islamskim svetom uspostavi novo partnerstvo zasnovano na uzajamnom uvažavanju i obostranom interesu,” rekao je Obama.

„Vodićemo dijalog. Slušaćemo. Konsultovaćemo se”, rekao je potpredsednik Bajden učesnicima 45. minhenske konferencije o bezbednosti.

Da novi vetrovi duvaju u Vašingtonu svedoči i izveštaj Kongresne komisije o američkoj politici prema Rusiji. Lista članova ovog tela impresivna je: predsedavaju joj republikanac Čak Hejgel i demokrata Gari Hart, a u njoj su veoma dobri znalci američke spoljne politike, ugledni članovi Kongresa, raniji ambasadori u Moskvi, savetnik za nacionalnu bezbednost Buša starijeg Brent Skoukroft itd.

Za ovaj važni i indikativni izveštaj (od samo 17 stranica) karakterističan je taj novi ton i duh razumevanja za probleme i interese drugih, u ovom slučaju Rusije.

Kad je reč o američkim nacionalnim interesima, komisija ih prvi put deli na dve kategorije: jedno su vitalni interesi (a njih je tek nekoliko), ostali su važni ali nisu vitalni. Vitalni američki interesi jesu: zaustavljanje širenja nuklearnog naoružanja, borba protiv međunarodnog terorizma, ponovna izgradnja svetske ekonomije i energetska bezbednost. Na drugoj strani su ruski interesi i njih treba prepoznati u istoj podeli. Kontraproduktivno bi bilo da američka strana pokuša da ih definiše. Ruski interesi ne mogu da odlučujuće utiču na donošenje američkih odluka, ali je važno da bez njihovog dovoljnog razumevanja, američka politika prema Rusiji ne može biti uspešna. „Iako Sjedinjene Države i Rusija imaju mnoge interese koji se razlikuju, mi ne verujemo da su američki i ruski ciljevi u sukobu u bilo kom od njihovih vitalnih interesa.” Konstatuje se da su sadašnji američko-ruski odnosi nedozvoljivo zategnuti i da su za to odgovorne obe strane.

Na primer, mora se priznati da Rusija ima legitimne interese u svom regionu. Na kraju krajeva, „Rusija je u tom regionu, a Amerika nije”. Rat Rusije sa Gruzijom i sukob sa Ukrajinom zbog gasa upozoravaju da bi „pretvaranje tog regiona u političko bojno polje moglo imati vrlo opasne neželjene posledice”. Zato treba prihvatiti „da ni Ukrajina ni Gruzija nisu spremne za članstvo u NATO”, pa stoga, zajedno sa evropskim saveznicima, „treba razvijati druge opcije umesto članstva u NATO-u”.

U oblasti širenja nuklearnog naoružanja i drugih sredstava masovnog uništavanja, ključno je da Rusija postane „američki partner u odnosima sa Iranom”. Treba „ponovo razmotriti postavljanje raketnog štita u Poljskoj i Češkoj i učiniti istinski napor da se razvije kooperativni pristup” sa Rusijom. Treba zajednički razvijati međunarodni režim nuklearne neproliferacije, koji bi omogućio širi razvoj nuklearne moći, ali i sprečavao širenje tehnologija nuklearnog oružja. U tom cilju treba uspostaviti sa Rusijom zajedničke mehanizme za konsultacije i pregovaranje, a sa evropskim saveznicima jasne okvire evropske i evroazijske bezbednosti, koji će uključiti ruske poglede.

Komisija preporučuje da se na ministarskom nivou obezbedi redovna interakcija sa ruskom stranom, čime bi se jasno utvrdilo da rusko-američki odnosi imaju prioritet. Treba nastojati da se Rusija aktivno uključi u mirovni proces na Bliskom istoku, posebno u oblasti izraelsko-sirijskog sporazumevanja.

Vredi zapaziti omekšavanje američkog stava o demokratiji i ljudskim pravima u Rusiji, koji mora imati u vidu „poštovanje suvereniteta Rusije, istorije i tradicija” i uvažavanje da će se „rusko društvo razvijati sopstvenim tempom”. Američko ponašanje u toj oblasti treba da se drži standarda koji važe i za druge. „Izgradnja funkcionalne demokratije nije jednostavan zadatak i malo je vlada koje prihvataju značajnije uključivanje u te procese i odluke sa strane – naročito stranih vlada”. Ovo je dosad najjasniji otklon od politike izvoza i nametanja demokratije drugima. Komisija blagonaklono konstatuje da su ruski lideri „uopšte uzev pragmatični, zainteresovani da rade zajedno gde je moguće i sami kad je potrebno” i da su u osnovi neskloni da neopozivo dovedu u pitanje odnose sa jedinom svetskom supersilom, posebno u vremenu globalne ekonomske krize.

Komisija se zalaže za razbijanje „postojećih obrazaca psihologije i ponašanja” i razvijanje „novog snažnog osećanja međuzavisnosti”. Ovaj pristup je „daleko od toga da mu je garantovan uspeh”, ali je „rizik ulaganja ovog napora mnogo manji od cene koju treba platiti u slučaju da skliznemo u neprijateljstvo”.

Balkan i Kosovo nisu pomenuti.

predsednik Evropskog pokreta u Srbiji