Nemušta solidarnost

Vlada još nije izašla u javnost s revidiranim programom za pokrivanje budžetskog deficita, ali je već sada sasvim izvesno da se odustalo od linearnog oporezivanja svih plata i penzija većih od 12.000 dinara. Taj namet će izgleda zakačiti samo polovinu radnika s platama većim od 40.000 dinara u javnom sektoru ili oko 300.000 od 580.000 zaposlenih, jer će, kako se najavljuje, školstvo, zdravstvo i policija biti izuzeti. I tu bi trebalo da se stavi tačka na ideju o nemuštom „solidarnom oporezivanju” svakog ko mesečno prima malo veću crkavicu od 120 evra.

Čak i kada je ta ideja lansirana mnogi su se pitali u čemu je taj porez zaslužio atribut „solidarnosti”. Time što će svako biti udaren po džepu bez obzira na to koliko para ima, da bi, valjda, iz tako masovno i masivno skupljenih para pomogli svoju državu u njenoj navici da i dalje nemilice troši bar polovinu novostvorenog nacionalnog kolača. Dobro je što se u raznim vladinim resorima u tom odsutnom trenutku nisu setili i nekog novog solidarnog zajma, kao 1988, kada su se, pod vidom obavezne dobrovoljnosti, upisivale plate i znatne devizne sume za „Preporod Srbije”. Kako je taj projekat prošao ne treba mnogo podsećati. Ne samo zato što od tih para najveći broj građana Srbije nije imao nikakvu vajdu, pošto su se malobrojni miljenici bivšeg predsednika Slobodana Miloševića obogatili, već i zbog toga što je igranje na kartu solidarnosti u ekonomski, društveno, pa i etički veoma raslojenom društvu – čista hipokrizija vlasti. S kim milioni osiromašenih, po svim osnovama, da budu solidarni – s vladom i njenom administracijom koja nije u stanju da smanji svoje rashode i prilagodi ih platežnim mogućnostima privrede i građana? Ili, što je još gore, ne ume da organizuje svoju poresku i finansijsku administraciju u naplati svojih, izvornih prihoda, ali i da žešće, kao svuda u svetu, progresivnim stopama oporezuje bogatije slojeve društva. Da imućniji plaćaju više, a siromašni manje. To bi, ako se u shvatanjima nije ništa izmenilo, trebalo da liči na solidarnost. Dakle, da svako plati danak državi prema vlastitoj ekonomskoj snazi, a ne namet – na vilajet, pa kako koga zakači.

U celoj priči, koja nema nikakve veze sa aktuelnom svetskom krizom i recesijom, koja našim ekonomskim vlastima sve više postaje alibi za rđave i neblagovremene poteze, ostaje nejasno zbog čega država, pa i njene lokalne samouprave, koje su i na sam nagoveštaj da bi im administracija iz Beograda mogla zakinuti koji dinar, zapištale do neba, ne kreće sa agresivnijom prodajom ne samo kratkoročnih, već i dugoročnih obveznica po povoljnim kamatama s mogućnošću da se ti papiri prodaju i na sekundarnom tržištu. Ne samo kod nas. Municipalne obveznice nisu nepoznanica, ali one u isti čas znače i mnogo drugačiju raspodelu političke i ekonomske moći, a time i odgovornosti za ono što se učini ili – propusti. Verovatno ih zato i nema.