Povratak

 Kraj 2007.godine, Melburn, Australija. Stižem kući posle godinu dana provedenih u Londonu i Singapuru gde sam radio na jednom od značajnijih projekata u mojoj karijeri.

Rano je letnje jutro. Upravo sam doleteo iz Singapura i idem taksijem od Talamarin aerodroma prema našoj kući u jugoistočnim predgrađima Melburna. Konačno se, posle godinu dana provedenih u inostranstvu, vraćam kući na duže vreme. Jedna vrlo dinamična epizoda je iza mene a počinje nova. Završio sam sa prethodnom firmom i prethodnim projektom i vraćam se da ponovo radim za moju staru firmu ali na mnogo višoj poziciji nego kad sam otišao prošle godine. Ispred mene je novi izazov, veliki i uzbudljivi međunarodni projekat koji upravo počinje. Moj prvi dan na novom radnom mestu je odmah posle božićnih praznika. Zbog toga ponovo neću moći da imam duži godišnji odmor, projekat ne može da čeka... ali sve je to deo moje profesije.

Iako imam desetak dana do početka novog posla M. i ja smo odlučili da ih ovaj put provedemo kod kuće jer smo oboje dosta putovali na relaciji Melburn-Singapur-London-Beograd. Ono što nam je sada potrebno je da provedemo nekoliko tihih dana zajedno kod kuće "sedeći okolo i ne radeći ništa" kako to Australijanci kazu. Naravno tu dolazi i novogodišnje veče a i večera sa prijateljima sa kojima se nisam video godinu dana. Od planiranog višednevnog pešačenja sa kampovanjem na Wilson's Promantory sa društvom smo u zadnjem momentu ipak odustali.

Dok taksi juri autoputem, posle noći provedene u avionu, misli mi haotično lete po glavi. Kroz prozor auta vidim da Melburn nije "spavao" ovih godinu dana dok sam bio van; na ranoj jutarnjoj plavičastoj silueti sitija vide se novi stambeni soliteri. Kasnih osamdesetih kad sam prvi put stigavši u Melburn išao ovim putem sa M, taksijem kao i sada, samo nekoliko oblakodera je štrčalo u nebo iznad siluete grada. Uglavnom su to bile poslovne zgrade banki i velikih firmi a stambenih zgrada ili solitera nije ni bilo, pogotovu ne u sitiju. Bilo je nekoliko "socijalnih" stambenih solitera u okolnim predgrađima koji su još uvek tamo - i to je bilo to. Narod je živeo po kućama. Ali stvari su se od tada znatno promenile, naročito usled azijske emigracije koja je, rekao bih, navikla da živi spakovana u soliterima još pre njihovog dolaska u Australiju i to im odgovara. Naravno ulagači i trgovci nekretninama su tu takođe odigrali svoju ulogu i uveli novu modu stanovanja. Stara dobra Australija na žalost sve više nestaje i postaje prenaseljena i zagušena Evropa.

Taksista me iznenada vraća u realnost:

„Biće lepo vreme danas gospodine!“

"Da, izgleda tako“ odgovaram kratko, hladnim tonom, stavljajući mu do znanja da baš nisam oran za čavrljanje.

No ta kratka konverzacija mi skreće misli na vožnju taksijem godinu dana ranije kad sam stigao na moj novi posao u Engleskoj. Taksi me je prebacio od aerodroma Hitrou do stana koji me je čekao u londonskoj četvrti Islington. Taksista nije "gasio mašinu" sve vreme puta i svaka druga reč mu je bila "ser": "Jeste li stigli poslovno ili radi zadovoljstva ser?" bio mu je uvodnik. A onda je raspalio: "Veoma nam je teško danas živeti u Londonu ser. Vidite ser, od kad smo ušli u EU imamo mnogo imigranata iz Evrope ser. I oni dođu ovde i imaju socijalno i zdravstveno osiguranje ser. A naša vlada ser ne čini dovoljno, tako da mi naše socijalne i zdravstvene fondove moramo da delimo sa njima ser." Oko sat i po sam ćuteći slušao monolog taksiste dok je vozio kroz londonsku gužvu i na kraju sam morao da platim stotinak funti koje je taksimetar pokazao (koje sam naravno dobio nazad od firme). Nije bilo načina da zaustavim ogorčenog londonskog taksistu. Na sreću australijski taksisti su obično a "happy bunch" (zadovoljni ljudi) no ipak pokušavam da svedem konverzacije na minimum kad god je to moguće.

Na pamet mi onda padne situacija sa beogradskim taksistom koji me je vozio od aerodroma kad sam za Uskrs iz Londona išao u Srbiju da posetim moje. Čekao je odmah na izlasku iz carinske zone aerodroma i odmah me odšacovao da sam dođoš.

"Taksi gospodine?"

"Do autobuske stanice..." odgovaram ja. "Koliko će to da košta?"

Posle toliko vremena provedenog u inostranstvu, tek stigao, izgovaram srpske reči sa nevericom da će me nepoznati sagovornik razumeti.

"Ma ne brini, dogovorićemo se!" kaže on. "Ajdemo da ne gubiš vreme!"

"Moraš prvo da mi kažeš koliko će da košta." insistiram ja. "Neću da posle bude nesporazuma!"

"Ma ne brini, nego ajde da mi idemo, da ti ne gubiš vreme!" ponavlja taksista i otima mi ranac iz ruke.

"Ostavi to prijatelju, ja ću sam da nosim." insistiram ja jer ranac je mali, za laptop, i nema baš šta on da mi pomaže oko toga. "Kaži koliko će da košta!" insistiram ja ponovo.

"Ma ništa ti ne brini, sve će da bude u redu, kad ti kažem! Kad stignemo ti mi plati koliko misliš da treba."

Vidim ja da pregovori ne idu baš najbolje no ipak prihvatam, nadajući se da na kraju neće morati da dođe do ozbiljnijeg "dogovaranja".

Taksista u međuvremenu na brzinu razgovara sa nekim mobilnim telefonom. Sedamo u taksi parkiran ispred aerodroma i on vozi do međugradske autobuske stanice. Po dolasku na stanicu ja vadim pare, bar dva puta više od normalne tarife i dajem mu. On traži još: "Prijatelju, Uskrs je danas, treba da odnesem nešto kući mojoj deci!" Ja dajem još, ne sećam se više cifre. On izgleda zadovoljan. Iz kasete auta vadi ofarbano jaje: "Ovo sam spremio za moje mušterije danas!" kaže i daje mi jaje. Ja se zahvaljujem i vrteći glavom, izlazim iz auta s rancem u jednoj i sa jajetom u drugoj ruci. Taksista razmenjuje nekoliko reči sa tipom sa ručnim kolicima koji se na volšeban način stvorio pored taksija.

"Daj da ne nosiš, da ti povezem!" kaže tip sa kolicima i otima mi ranac iz ruku.

"Hvala, ne treba, vidiš kolicni je, sam ću da nosim!" bunim se ja i otimam se o moj ranac.

"Ma što da se mučiš, ma daj ja ću!" insistira on i ne pušta moj ranac.

Meni gotovo pucaju filmovi i povičem na engleskom „Vidi, neću da mi ti nosiš ranac, ja ću to sam, razumeš?!"

Izgleda da me je razumeo:

"Prijatelju, danas je Uskrs i ja treba da odnesem nešto kući mojoj deci, OK?!" kaže mi on jednako oštrim tonom.

Kad su deca u pitanju slabog sam srca, a i nije mi baš situacija za pravljenje prevelike buke. Koračam crven u licu i prekrštenih ruku pored nosača koji gura ogromna kolica sa mojim malim rancem za laptop! Sad mi je jasno kome je taksista telefonirao sa aerodroma! Platio bih samo da me ostavi na miru, sa sve mojim rancem.

Ne sećam se koliko sam na kraju preplatio za prevoz ranca ali se sećam gorkog ukusa u ustima posle toga, ne toliko zbog para koliko zbog cele situacije. Kad je prepuni autobus konačno napustio stanicu bilo je to pravo olakšanje.
.....
Dok ja tako vrtim filmove po glavi taksi izlazi iz City Link tunela i nastavlja jugoistočnim autoputem prema mojoj kući. Sve mi je poznato i blisko. Toliko sam stotina, možda hiljada puta, svakog jutra i svake večeri posle posla vozio tim putem vraćajući se kući. M, koja takođe radi u sitiju, bi najčešće bila samnom u kolima. Slušali bismo muziku i pretresali događaje sa posla u toku dana. Često bismo pravili i planove za večeru ili za kupovinu u samousluzi blizu naše kuće. M. bi uvek vodila računa da ne prekoračujem brzinu što bi često bio uzrok malih porodičnih "situacija". Sve je to sada ponovo tu, sa novim početkom za koji dan.

Taksi skreće sa jugoistočnog autoputa na bočni put koji kroz stambena naselja vodi ka našoj kući, prolazi kroz nekoliko semafora, pored samousluge gde obično kupujemo i na kraju skreće u našu ulicu. Ulica izgleda isto kao kad sam otišao pre godinu dana. Zaustavljam taksi ispred kuće i plaćam kreditnom karticom po ceni sa taksimetra. Taksista vadi kofer iz gepeka. Ja uzimam stvari i ulazim u dvorište. Ulazna vrata na kući se otvaraju i M. se pojavljuje na vratima. U pidžami, još uvek pospana, dočekuje me sa velikim osmehom. Žurim joj u susret. Odmah iza nje stoji naš mačak i gleda me široko otvorenim očima. Kod kuće sam!