Teško breme prošlosti

Srbija i Hrvatska stvarale su i razarale Jugoslaviju. Pred njima je zadatak da starovekovno nadmetanje oko pijemontstva u ujedinjavanju južnih Slovena i liderstva na Balkanu zamene odnosima istorijski odgovorne i ravnopravne saradnje novih postjugoslovenskih država pred njihov ulazak u Evropsku uniju. Ako je pomirenje Francuske i Nemačke bilo presudno za stvaranje ujedinjene Evrope, pomirenje Hrvata i Srba ima isto takvo značenje za Balkan.

Odnosi između Srba i Hrvata u prošlosti nisu bili nimalo lakši od francusko-nemačkih odnosa; možda su bili i teži s obzirom na etničku izmešanost i bliskost, ali i političke ambicije dva naroda.Težnje da svi Srbi budu u jednoj državi i da Hrvati imaju svoju državuistorijski su i politički legitimne, ali su se sukobljavale kroz centralizam i separatizam,i, još gore, kroz oružane sukobe i etnička čišćenja.Osećanja da smo jedni drugima neophodni mešala su se,na paradoksalan način, s osećanjima da jedni drugima stojimo na putu.

Raspad Jugoslavije sam po sebi ne bi bio tragičanda nije naneo nova teška zla jednom i drugom narodu.Dokle god srpski zvaničnici ne budu u stanju da rat u Hrvatskoj nazovu osvajačkim a ne građanskim ratom,a hrvatski zvaničnici ne priznaju da je,osim što je bio odbrambeni, taj rat predstavljao i etničko čišćenje Srba, lebdeće teška mora prošlosti nad istorijom njihovih naroda. Međusobni rat 1991-1994. doista je velika mrlja za Srbe,ali nije bio ni samo odbrambeni za Hrvate. O tome će istorija imati da saopšti mnoge neprijatne istine i Srbima i Hrvatima.

Ostatak te mučne prošlosti svakako je i tužba Hrvatske za srpski genocid i srpska protivtužba,kao i priznanje nezavisnosti Kosova, u čemu su očekivanja na strani Hrvatske.Skorašnja poseta hrvatskog premijera Iva Sanadera Beogradu i predstojeće putovanje Borisa Tadića u Zagrebčini se da otvaraju novu stranicu srpsko-hrvatskih odnosa.Zvaničnici dve države konačno su se saglasili da prošlost ostave istoriji (ne i njeno stavljanje pod tepih )i da se okrenu obnavljanju i poboljšanju međusobnih odnosa.

Puno je neodložnih poslova i suprotstavljenih interesa o kojima Beograd i Zagreb treba što pre da se dogovore.Osim Kosova,centralno pitanje na Balkanu je odnos Srbije i Hrvatske prema Bosni Hercegovini. Saglasnost dve države da su za sudbinu BiH prvenstveno odgovorni njeni narodii da im je važnija unutrašnja integracija od specifičnih odnosa sa Srbijom i Hrvatskom,ključna je za stabilnost BiH. Osobito je značajno za budući odnos Srbije i Hrvatskeda se i u jednoj i u drugoj zemlji suzbijaju obostrane predrasude i stereotipi u stilu Srbin-četnik,Hrvat-ustaša. Jer to je najveća decenijama sejana ideološka i duhovna brana međusobnom približavanju.Mnogo će svakako značiti ako se zakasneli povratak izbeglih Srbaubrza i učini sa što manje prepreka.Jer,što više vreme protiče, sve manje se može očekivati povratak mladih ljudi.Sigurno je da dosad nije ni izbliza učinjeno da se izbegli Srbi podstaknu za povratak u Hrvatsku.

Istinsko pomirenje Srbije i Hrvatske,koje je izgleda na pomolu,ići će naravno postepeno(rešavanjem najpre lakših problema),ali je taj proces neizbežan.Uspeh na tom polju za obe zemlje biće istovremeno i važna legitimacija za njihov ulazak u Evropsku uniju.

Publicista