Kriza buši i po duši

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 9. aprila – Prijateljica je ubledela, oči su joj izgubile sjaj, poremećen joj je san, nije joj više ni do šopinga, a ni džoging je više ne okrepljuje kao nekad. Nije ostala ni bez posla ni bez kuće, za razliku od miliona sunarodnika, ali – pomenuti simptomi pokazuju da je i ona žrtva „krizitisa”, da tako nazovemo „epidemiju” psihičkih potresa izazvanih ovdašnjom ekonomskom krizom.

Slučaj gotovo istovetan njenom danas navodi i „Njujork tajms”. Masačusetskoj dizajnerki En Habard takođe ništa ne fali, a ipak je zatražila pomoć psihijatra jer vidi kako drugi stradaju. Ne može, kaže, da prestane da čita ekonomske izveštaje. A oni ukazuju da se naveliko „gubi ono što je stečeno” i da prokletstvo „dabogda imao pa nemao” može sve da stigne…

Kriza mnoge guši, pa im buši i po duši, konstatuju nadležni za kolektivna i individualna poremećena stanja. Popuštaju, dodaju, ne samo finansijski nego i nervni sistemi.

Takav spoj nalikuje, čini se, svojevremenom beogradskom sloganu „Ko nije poludeo, taj nije normalan”. Tekuća kriza mnoge je nagnala da „njihovu novu abnormalnost doživljavaju kao normalnost”,napisao je nedavno „Ju-Es-Ej tudej”. Utisak potvrđuje i ocena Džona Džonsa iz organizacije za „interventne antikrizne usluge”.

Raporti o sličnim ispovestima i dijagnozama stižu dovde i iz mnogih drugih zemalja. Univerzalnost tegoba nije, međutim, nikome dovoljna uteha, pogotovu ne ovde, u zemlji koja je zasnovana na konceptu „izuzetnosti”.

Privreda ovde nije spala na grane Velike depresije (od pre gotovo osam decenija) ali raste – psihička depresija. „Za 22 godine prakse nisam nikada videla tako visok stepen depresije i uznemirenosti kao sada, kada je mentalna čvrstina slabija nego i posle 11. septembra 2001.” (kada su izvršeni teroristički udari otetim putničkim avionima na ciljeve u Njujorku i Vašingtonu), kaže ilinoiski psiholog Nensi Molitor.

Nacionalna agencija za preventivu protiv samoubistava saopštava da joj je broj poziva za pomoć od januara prošle do januara ove godine osetno porastao sa 39.465 na 50.158. Rastu apela naročito je doprineo „ekonomski stres”, ocenio je Ričard Mekion iz te službe. „Građani se žale na duboku uznemirenost, povećanu bračnu napetost, kućno nasilje, preteranu upotrebu lekova za smirenje”, navodi Sara Bulard Stek, vašingtonski terapeut i saradnik Ministarstva za trgovinu.

To ministarstvo i drugi vladini resori šalju ugroženima specijalističke dijagnoze i savete kako da se tegobe prevaziđu. Na internetskom sajtu je, na primer, Ministarstvo zdravlja istaklo da „ekonomski potresi (rastuća nezaposlenost, gubici na berzi i hipotekarnom tržištu) mogu da izazovu negativne fizičke i mentalne posledice, kao što su produžena potištenost, krajnja iritiranost, a povremeno i samoubilački porivi, „pa preporučuje da se „stvari stave u perspektivu, zadrži nada u budućnost i izvrši neophodna prekvalifikacija”.

Najnovija anketa njujorškog lista i televizije Si-Bi-Es pokazala je da većina ispitanika smatra da se ekonomska situacija ne pogoršava, ali i da se ne popravlja. Produženi su im, ujedno, strahovi da će kriza potrajati još godinu i više dana, pa i da bi neko od njihovih najbližih mogao da izgubi posao…

Takve bojazni prožimaju, poduže, milijarde ljudi širom sveta. Novost je, međutim, u činjenici da isti žmarac sada struji i Amerikom, uprkos njenoj težnji ka „izuzetnosti”.

Zebnja se time ne smanjuje. Ako nestanu izuzeci, nestaće i pravila, kažu zloslutnici. Optimisti smatraju, pak, da su „samo” potrebna nova pravila.

Za oba procesa potreban je, smatra se, poduži rok. Dok se kao sve kraći ispostavljaju individualni – pa i kolektivni – „fitilji”…