Smrt knjige

DEFINICIJA: Knjiga je predmet proizveden od (uglavnom) papira sa dodatkom štamparske boje koja joj daje istinsku vrednost, tržišnu i svaku drugu. Moglo bi se reći da je nastala nakon polovine XV stoleća (Gutenbergova štamparija), ali se u nama poznatom, modernom obliku, uobličava drugom polovinom XVIIIstoleća, sa razvojem štamparske industrije. Mada je od samog početka knjiga prvi predmet masovne proizvodnje – prvi put se u istoriji javlja mogućnost proizvodnje velike serije istovetnih predmeta što će se tek kasnije javiti u drugim sektorima industrije – tek sa razvojem štamparske industrije i industrije proizvodnje papira ona postaje jeftina te tako svima dostupna. U tom periodu ona postaje prvi masovni medij i dobija ulogu koju ima televizija danas.

Jedno čitanje

Zaplet romana Umberta Eka Ime ruže vezan je za biblioteku srednjovekovnog manastira u kojem kaluđer-mračnjak želi da spreči čitanje poslednjeg postojećeg rukopisa Aristotelovog spisa o komediji. Zato stranice maže otrovom kojim nesrećni čitalac, okrećući stranice, natapa prste. Ubica biva otkriven, ali rukopis zauvek nestaje u požaru.

Šteta je ogromna pod jednim uslovom: da se radi o originalnom Aristotelovom tekstu, u šta na osnovu podataka koje nam roman daje ne možemo biti do kraja sigurni. Jer ovaj rukopis, sasvim sigurno, ne može biti iz Aristotelovog doba. Radi se o rukopisu koji potiče, najranije, iz ranog srednjeg veka.

Rukopis iz Aristotelovog vremena, a i stolećima kasnije, sasvim sigurno ne bi imao stranice. Bio bi u obliku svitka, velikog komada papirusa širokog oko 25 cm, a dugog šest do deset metara i na njega bi mogla stati jedna omanja knjiga. Čitanje je zahtevalo izvesnu fizičku spretnost i napor: svitak se morao stalno razmotavati, što se radilo desnom rukom, a pročitani deo svitka se zamotavao – po sili fizičkih zakona – i držao u levoj ruci. Nije bilo lako vratiti se pri čitanju unazad, na već pročitani deo. Zato su Rimljani izmišljali posebne komade nameštaja da bi se čitaocu obezbedio udobniji položaj i da bi leva ruka ostajala slobodna.

Biblioteke toga vremena, uključujući i slavnu Aleksandrijsku, bitno su se razlikovale od današnjih i pre su ličile na neki arhitektonski biro iz pretkompjuterskog doba: urolani svici držani su u rupama koje su podsećale na otvore na ptičjim kućicama. Ako bi se svici jednostavno slagali jedni na druge, postojala je opasnost da se donji iskrive pod težinom gornjih. Tek u prvim stolećima posle Hrista javlja se ideja da se papirus može seći na stranice i koričiti. Tako nastaje kodeks koji neodoljivo podseća na modernu knjigu.

Prva tehnološka revolucija

Koliko god kodeks bio praktičniji i za čitanje i za čuvanje i za nošenje, prelaz sa svitka na kodeks traje nekoliko stoleća. Rimskoj i grčkoj obrazovanoj publici kodeks se ne dopada i ostaju verni svitku. Ovo se, prevashodno, odnosi na onaj deo što takođe ostaje odan „veri otaca”, dakle mnogoboštvu. Kodeks prihvataju hrišćani. U to vreme je hrišćanstvo, mogli bismo reći, vera moderne tehnologije: najbolji dokaz za to je crkva Svete Sofije u Konstantinopolisu, građevinsko čudo VI stoleća.

Istoričari knjige se prilično razilaze u stavu koja je najveća tehnološka revolucija u istoriji knjige. Tradicionalno se vezuje za izum štampe, dakle ono što simbolično i, kao uvek kada su simboli u pitanju ne sasvim tačno, nazivamo početkom Gutenbergove ere. Mnogi, međutim, smatraju da je najveća tehnološka revolucija prelazak sa svitka na kodeks. Postoji pak i treće mišljenje: pronalazak pisma je najveća tehnološka revolucija u ljudskoj istoriji. Jedan teoretičar, Valter Ong, skreće nam pažnju na niz tehničkih karakteristika pisanja: zahteva posebno oruđe, dakle pisaljku, pažljivo pripremljene glatke površine (bilo da su od papirusa, kože ili papira), mastilo i boje. I konstatuje: pisanje započinje ono što štampa i kompjuteri samo nastavljaju, redukciju dinamičkog zvuka u nepokretan prostor.

Čemu služi istorija?

Svačemu, te ne pokušavam da istinski odgovorim na ovo pitanje. A razlozi za prethodni istorijski pregled jesu upozorenje i pokušaj.

(/slika2)Upozorenje da ono što se nama dešava sa pojavom kompjutera nije tako neuobičajeno, novo ni nepoznato u ljudskoj istoriji kao što nam se čini. Ono što jeste suština, dakle ono što Ong naziva „redukcijom dinamičkog zvuka u nepokretan prostor”, a što je neophodno da bi ostala sačuvana za buduće naraštaje neka priča poput Homerove Odiseje ili Platonovih misli, ili pak da bi ostao sačuvan neki sanovnik ili kuvar, svejedno, način te redukcije se kroz istoriju itekako menjao. Platon je u Fedru napadao samo pismo sa vrlo sličnim argumentima kojima se danas napadaju kompjuteri, mnogi Grci i Rimljani su se stolećima držali svitka, a štamparija je dočekana kao đavolov izum. U jednoj verziji je pripisivana samom doktoru Faustu, dakle onom momku slavnom po prodaji duše đavolu.

Pokušaj da u današnjoj dramatičnoj raspravi o „smrti knjige” odredimo tačan predmet rasprave ne bismo li ga izvukli iz meteža i buke u kojoj se rasprava odvija. Odatle potreba za definicijom sa početka. Jer, ne govorimo ni o smrti književnosti, ni filozofije, ni sanovnika, ni kuvara. Suviše smo obučeni da u reči knjiga vidimo nešto dobro i lepo. I uistinu, u istoriji knjige nalazimo mnoga toga lepog i uzvišenog. Ali kao i svaka istorija i ova ima svoju mračnu stranu: ne samo ogromnu količinu gluposti koje smo srećno zaboravili u ime onih koje proizvodimo danas, već i knjige koje, nažalost, nećemo zaboraviti, knjige koje su u nekom trenutku bile značajnije, jer su bile uticajnije od mnogih dobrih i lepih. Hitlerova Moja borba, recimo.

I to je knjiga. I dug bi bio spisak sličnih.

Vrlo, vrlo lično

Ja volim pogled na svoju biblioteku, uživam u prizoru tih šarenih korica na čije skupljanje sam utrošio puno vremena i novca i uvek ću radije čitati knjigu nego sa ekrana kompjutera.

Ali sam takođe svoj prvi kompjuter kupio u proleće 1993. i sve što sam od tada napisao, a duže je od jedne rečenice, napisao sam na kompjuteru. I mnogi ljudi koje znam, a koji se bave sličnim poslom, u ovom pogledu su slični meni.

Ipak, u poslednje vreme, kada god mogu, novine i časopise radije čitam na kompjuteru, sa Mreže. To ima jednu dobru posledicu: imam mnogo više sačuvanih novinskih i časopisnih tekstova i dobro znam kako ću do njih dospeti. Nekada sam čuvao časopise i kasnije ih, gubeći bitku sa prostorom tako poznatu svakom ljubitelju štampane reči, uglavnom bacao. Sada se nalaze u mom kompjuteru, a mobilni hard-diskovi služe kao poseban bibliotečki depo.

I onda mi se, pri pogledu na moju biblioteku, javlja jedna pomisao: kako bi bilo da su sve ove knjige u elektronskom obliku i u mom kompjuteru – a sve bi lako stale, tekst zauzima malo memorije. I, ako mi je uistinu stalo do onoga što one sadrže, koliko bi bilo dobro da moja biblioteka, lako i jednostavno, putuje sa mnom kuda god krenem.

Uvek ću radije čitati knjigu nego sa ekrana, iako mi se ruka potpuno odvikla od pisanja, ali nemam za ovo preterano racionalno objašnjenje. Imam kompjuter dovoljno lak da bih mogao čitati i u krevetu; trenutno čitam knjigu koja mi zbog veličine i težine zadaje više problema nego što bi mi on pričinjavao.

Ali, kao i u slučaju onih Grka i Rimljana koji su se radije mučili sa svitkom, to i nije u sferi racionalnog.

Svet se menjao, menja se sada i menjaće se kada nas ne bude. To nije preterano prijatna pomisao, ali treba o njoj voditi računa. Zato izbegavam da prorokujem a pogotovo da pokušam da formulišem neka uputstva za buduća ponašanja. Onima koji dolaze prepuštam vreme koje će im pripadati, a drukčije ne mogu sve i da hoću.

No, ne samo što sam prilično sklon da verujem u smrt knjige, onako kako sam je definisao na početku, već sam ubeđen da to nije nikakav tragičan događaj, da nije nešto što će osiromašiti čovečanstvo.

Osim industrije hartije, jedinog sigurnog gubitnika u ovoj promeni.