Moć i nemoć

U Minhenu je u oktobru održan Ekspo Real – jedan od svetski najpoznatijih i najposećenijih sajmova u oblasti nekretnina i investicija. Među izlagačima, po veličini su se isticali štandovi građevinskih firmi, banaka, investicionih fondova, sa fantastičnim postavkama čija bi cena verovatno pokrila dug neke zemlje trećeg sveta; kao i država i regiona sa željom da se na taj način promovišu Rusija, Kazahstan, Holandija, Španija, Italija, Albanija, Rumunija, Češka, Poljska, i mnoge druge. Naravno i Srbija se predstavila svojom skromnom, ali korektno odrađenom prezentacijom. Taman onoliko koliko je dovoljno da se ne zaostaje za svetom.

Sajmu je ove godine prisustvovalo oko 42.000 posetilaca i izlagača iz 77 država, perfektno organizovanih u deset prostranih paviljona. Cena kvadratnog metra izložbenog prostora je bila izuzetno velika, posetioca ulaznica je koštala 300€, a smeštaj i hrana, za tri dana sajma, oko 1000€, prevoz – povratna karta Lufthansom 450€, i tako dalje sve do 50€ čiju ću namenu objasniti dalje u tekstu.

Budući da je pravi reper za sve koji iole nešto znače u poslu, među izlagačima i posetiocima sajma su bili oni koji žele da se promovišu, pronađu nove partnere ili učvrste veze sa postojećim. Generalno gledano svi prisutni su bili u potrazi za investitorima, uglavnom nemačkim investicionim fondovima, ubeđujući ih da ulože u određeni projekat obećavajući im višestruku dobit, i ne bi li postali atraktivniji za nemački kapital isticali su, između ostalog, fleksibilnost državnih, lokalnih, i svih ostalih zakona kao i niski porez na dobit.

Srpsku delegaciju su činili ugledni poslovni ljudi koji su uspeli da formalizuju odlične ideje i da ih pretoče u uspešne poslovne projekte. To me uopšte nije iznenadilo, ali ni ovo što su mi isti ispričali: drugog dana sajma, neki od članova srpske delegacije su bili na večeri u pivnici Hofbrojhaus, inače poznatijoj kao “Hitlerova pivnica”. Kao svaki restoran koji drži do sebe i taj je sve do 2006. godine na zidu čuvao fotografiju jednog od svojih svetski poznatih gostiju, Adolfa Hitlera, koji je baš u toj pivnici 24. februara 1920. godine prvi put proklamovao svojih 25 teza Nacional Socijalizma. Posle tog datuma, na istom mestu su se dogodili prvi fizički napadi na Jevreje.

Svet se od tih dana u mnogo čemu promenio. Međutim, enterijer dotičnog restorana je ostao isti, osim što su konobari mahom hrvatski imigranti, muzičari Rumuni, a među gostima, eto, i Srbi.

Pričali su mi da su tokom večere u jednom trenutku od muzičara zatražili da odsviraju “Marš na Drinu”. Po zvaničnom cenovniku pesma je koštala 10€, ali navodeći da su im note nepoznate, da tu pesmu ne umeju da sviraju, muzičari su tražili 100€. Posle kraćeg cenkanja, pristali su da odsviraju za 50€, što je, kako kažu srpski biznismeni, u datim okolnostima bio odličan “dil”.

Rumuni počeše da sviraju, a cela sala je nastavila da igra, naravno mnogi neznajući ni reči ni duboko istorijsko-sociološko značenje te pesme za Srbe. Iznenađeno mi pričaju kako su se svi gosti, uglavnom Nemci, lepo zabavili, izigrali i kako su posle veselo nastavili da ispijaju krigle piva, kao da se ništa nije desilo.

Kad to čuh, na trenutak me obuze velika radost zamišljajući tu atmosferu, taj neverovatan sklop okolnosti, pokušavam da vizualizujem njihove reči, to da su Nemci igrali uz “Marš na Drinu” u sred “Hitlerove” pivnice, prosto neverovatno, delovalo mi je kao da su ih nasamarili. Činilo mi se da je samim tim činom dolazak srpske delegacije na Ekspo Real bio ne samo uspešan, nego i istorijski, iako mi niko nije pričao ništa o sklopljenim poslovima.

Svim srcem sam žalila moju emigrantsku sudbinu jer to veče provedoh sa španskom delegacijom u pivnici Minhenske Opštine, pevajući flamenko i zajedno sa kolegama Špancima verujući u jedinstvenost tog događaja.

Poče da vri u meni krv solunskih ratnika, nosilaca Albanske Spomenice i Karađorđeve Zvezde, penje se iz grudi dođe do glave i na vrhuncu sama iz mene progovori: “Slabo ste se cenkali, svirali bi oni i za 5”! Stresoh se od sopstvenih reči, kao i uvek kad kažem bolnu istinu. Društvo zaćuta. Zatim promenismo temu.

Mi Srbi imamo jednu izreku kada hoćemo da kažemo: “ništa mi ne mogu”, a to je: “mogu samo da mi pljunu pod prozor”, možda bi trebalo da je promenimo u: “mogu samo da mi plaćaju pesme u pivnici”, i da se nadamo da će je neke buduće generacije opet promeniti, ali ovoga puta na naš ponos.