Kaluđer Sava pomera brdo

Poslednja knjiga Kristofera Houpa, južnoafričkog pisca i publiciste, „Vrt ružnih snova“, puna je bizarnih priča o patuljcima, majmunima, ludacima koji decenijama posle Drugog svetskog rata žive u ubeđenju da je Pariz i dalje pod okupacijom nacista… Istina ili fikcija – pitamo ovog autora, uoči njegovog dolaska u Srbiju na PROZE FEST, koji se iduće nedelje održava u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada:

Da, moje priče su prilično neobične. Zapravo, fascinira me čudnovatost i neočekivanost čovekove prirode, sposobnost da iznenađuje i protivreči; da čini nešto što niko nije verovao da je moguće. Ne verujem baš u realizam.

Jedna priča posvećena je Srbiji. O čemu je reč?

To je priča o kaluđeru Savi, smeštena u Srbiji, u vreme ratova koji su izazvali raspad Jugoslavije. Napisao sam je u znak poštovanja prema tvrdoglavom i nezavisnom duhu kaluđera Save, rešenog da ne dozvoli ničemu da mu se nađe na putu kad odluči da pomeri brdo što se isprečilo manastiru koji on zida. Dopada mi se njegova nezavisnost – on, uostalom, nije običan kaluđer; monarhista je, neimar i sanjar. Dopao mi se njegov duh prkosa. On se bori protiv plime vremena. Hteo sam to da proslavim.  

Izveštavajući o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, kako rekoste, bili ste srećni što su neki drugi narodi postali „svetske parije”, umesto Vas, Južnoafrikanaca. Uočili ste sličnosti?  

Ako sam se osećao kao kod kuće bilo je to zbog zemlje iz koje potičem i njene politike sračunatog tribalizma. U ratovima koji su uništili Jugoslaviju prepoznao sam povratak nacionalizmu, tribalizmu i etničkom aparthejdu. To me je podsetilo na moju domovinu i njenu pogubnu politiku koja je ljude držala zatočenim u skučenim, rasnim zoološkim vrtovima, u kojima im nije bilo dozvoljeno da komuniciraju s drugim narodima. U bivšoj Jugoslaviji otkrio sam razulareni nacionalizam.

Druga sličnost bila je balkanizacija Južnoafričke Republike pred kraj aparthejda?

Da, očita je sličnost između takozvanih politički stvorenih plemenskih teritorija u mojoj zemlji, njenim „zavičajima”, kako su nazivane, i mini-država nastalih posle pada Jugoslavije, svaka s posebnom zastavom i monetom, rečnicima, sve mi je to bilo bolno poznato.  

Šta je bilo najneočekivanije otkriće tokom putovanja po tom regionu?

Otkriće da je opasno verovati kako je prošlost mrtva. Ona je uvek živo prisutna na Balkanu. I neoreligiozni pokreti poput fašizma i nacionalizma, za koje su svi u zapadnoj Evropi verovali da su istorija, iznenada su ponovo postali prisutni. Na kraju 20. veka. Sećam se Tuđmanovog mobilisanja masa usred Zagreba, početkom devedesetih – najsličnijeg onom što kako sam zamišljao Musolinijevo – sve dok nisam video promiloševićevske demonstracije u Beogradu.  

Tokom građanskog protesta u Srbiji, najavili ste skori pad Miloševića, a u intervjuu koji smo vodili početkom 2000. rekli ste da je „nacionalizam mrtva ideologija”. Da li je tako?

Sećam se toga. I bio sam u zabludi. Verovao sam da će studentski protesti skinuti Miloševića. To se nije desilo. Nacionalizam, etnički bes, vreba ispod površine u svakoj zemlji, čak i u onim koje sebe nazivaju „demokratskim”. Posle etničkih besova balkanskih ratova, videli smo američki nacionalizam koji je doveo do Iračkog rata i koji je sve druge video kao potčinjene saveznike koji ne postavljaju nikakva pitanja, ili kao neprijatelja kojeg treba bombardovati ili bojkotovati.

Bili ste skeptični u pogledu efekata NATO bombardovanja Srbije? Vidite li rešenje za zamku u kojoj se Srbija i njena pokrajina Kosovo i Metohija danas nalaze? 

Bio sam skeptičan, jer sumnjam u mogućnost da se narodi nateraju na poslušnost time što ćete ih potući. I protivim se secesiji Kosova, kao što bih se protivio secesiji Škotske ili Floride. Iz istih razloga. Podela zemlje na plemenske enklave je nešto loše.  

Bili ste živi svedok pada Berlinskog zida. Kakve su posledice tog događaja, dve decenije kasnije?

To je jedan od najfascinantnijih događaja koje sam ikad doživeo. Bio sam veoma srećan, kao što rekoh, ne volim zidove među narodima, niti zatočene zemlje. Znam da je u godinama posle toga bilo velikog razočaranja u delovima Istočne Nemačke, ali verujem i dalje da je ujedinjena Nemačka, unutar Evrope, najbolje rešenje. Verujem u ideju Evropske unije – prepuštamo izvesnu vlast Briselu, pokušavamo da izbegnemo stare greške, stare podele i stare mržnje. To nije savršeno, ali je bolje od starih, propalih ideja suverenih nacionalnih država mistično blagoslovenih od strane Svevišnjeg i uvek ornih da mrze susede. 

Nastanili ste se u Langedoku, u Francuskoj, razočarani i u britanski mentalitet i britanske institucije. Da li se nešto menja, ima li razlike između postblerovske Engleske i Sarkozijeve Francuske? 

Mnogo sam lutao. A sad živim u Francuskoj. To je moj način da budem u Evropi; južna Francuska je nadomak Španije, nedaleko od Italije. Volim što sam ponovo na ovom kontinentu, i volim osećanje da je u Evropi sve manje granica. Ne znam koliko se Francuska razlikuje u odnosu na UK – sem što je UK zagledana u SAD, a ja u Evropu. Odrastao sam u zemlji – Južnoafričkoj Republici – u kojoj su vladari više voleli izolaciju, agresiju, etničku mržnju i šovinizam. Rezultat je da prezirem sve te stvari.

Šta bi se desilo bušmanu – junaku vašeg romana „Najmračnija Engleska” (Klio, 2000), ako bi dospeo u Francusku? 

Kad bi Dejvid Boi danas dospeo u Evropu, ne bi bio ni oduševljen niti impresioniran. Smatrao bi je podjednako sumanutom i bio srećan da nađe kraljicu slonicu koja bi saosećala s njim.

Očekujete li nerede, socijalne pokrete, nove diktature, kao posledicu ekonomske krize?  

Ljudi su posvuda gnevni. Ne znam hoće li to doprineti usponu diktatorskih vlasti, sumnjam, mada može ojačati diktatore koji su već na vlasti, a takvih je poprilično, Pogotovo otkad su shvatili da „demokratski diktator“ treba samo da pridobije birače, pa da on i njegova partija doveka vladaju.

Vaš život obeležili su politika, represija, aparthejd, zabrane vaših knjiga, bili ste izgnani iz svoje zemlje, s kartom u jednom pravcu? Zašto su Vas zabranjivali, šta je to bilo opasno u Vašim satiričnim pesmama?

Teško je dati odgovor. Moje delo nije zabranjeno u Južnoafričkoj Republici toliko zbog toga što je napadalo besmisleni sistem rasne podvojenosti kao nešto surovo i nepravedno, mada je bilo i toga. Nego stoga što sam otkrio koliko je etnička mržnja apsurdna, i krajnje glupa, a ponekad, užasno i neodoljivo smešna. Čudno je videti ljude zaljubljene u glupost. Nisam ukazivao poštovanje starom režimu niti njegovoj vlasti. Sada u Južnoafričkoj Republici imamo novu demokratsku vladu, ali i dalje sam skeptičan. Svaka vlast je loša – pogotovo u rukama njenih vlada. Posle petnaest godina demokratske vladavine u Južnoafričkoj Republici najveći deo njenih stanovnika je siromašniji nego ikad.

Zašto je vaš roman-prvenac ponovo zabranjen, gotovo tri decenije kasnije? 

Mislim da svaka zemlja ima svoje demone koji je progone u snovima. Naši su demoni rase i obojene kože. Oni su i dalje prisutni. I nije moj prvi roman taj koji je ponovo zabranjen, već jedna od mojih pesama – jer vređa ljude koji su isuviše opterećeni politikom. Svojim prvencem, „Podvojeni razvitak”, pokušao sam da izrazim osećanja odbačenih i omalovaženih – ali u vidu komedije. Isto sam uradio u „Najmračnijoj Engleskoj”. Junaci ova dva romana – Hari Moto i Dejvid Boi braća su po srdžbi.

U romanu „Ja, Mesec i Elvis Prisli” ismevali ste komične tenzije postaparthejdovske južnoafričke provincije. Ima li toga i danas?

Da, Južnoafrička Republika je i dalje čudna zemlja. Kao što sam nedavno napisao – Južnoafrička Republika je mesto gde bogovi ironije danas sebi kupuju vikendice. Moj poslednji roman – „Ljubavnici moje majke” – satirično opisuje Južnoafričku Republiku – sa istom onom bespomoćnom mešavinom ljubavi i očajanja koje neko oseća prema dragom ali suludom prijatelju. A moguće je da i moja zemlja mene smatra svojim beznadežno rasipnim sinom. 

U romanu „Ljubavnici moje majke” junakinja kaže da je „Johanesburg grad koji nema prošlost, osim policijskog dosijea”. Kako to? 

Tako što je Južnoafrička Republika poprište nasilja, a Johanesburg grad u kome je nasilje deo prošlosti, a kopanje zlata, oružje, novac i zločin nerazmrsivo povezani. To je Čikago u savani. 

Pripadate slavnom kvartetu južnoafričke proze, zajedno s Harvudom, Kucijem i Gordimerovom. Sva trojica pobegli ste odatle, jedino je nobelovka Nadin Goridmer imala živaca da ostane i bori se?

Provokativno pitanje. Svako od nas je prilično različit, a i Kuci je nobelovac. Mislim da je to stoga što sadašnjoj administraciji u Južnoafričkoj Republici oponiraju oni pisci koji žive izvan nje. To je vrsta oponiranjae, dobrovoljni egzil. Odskora je i jedan broj pisaca JAR-a postao veoma kritičan prema sadašnjoj vladi u ovoj zemlji koja je izgubila kompas i pretvorila se u gramziv i korumpiran režim umnogome nalik vladarima koje je zamenio.

Jeste li i dalje „leteći Južnoafrikanac”. Kakvo je to prokletstvo?

Više uopšte nisam siguran šta sam.