Putenost i filozofija u igri

U nastavku Beogradskog festivala igre na sceni „Sava centra” nastupio je Balet Sao Paula. Jedna od vodećih plesnih kompanija Južne Amerike predstavila se prvi put beogradskoj publici sa tri ostvarenja – dva su dela gostujućih koreografa, a jedno je balet poznatog brazilskog koreografa Fernanda Bonđovanija.

Prvi kratki duet – „Jezero”, rad je italijanskog koreografa Sandra Borelija, rađen na muziku iz baleta „Labudovo jezero” Čajkovskog. Čuveni pa de de iz ovog baleta sada je sasvim modernizovan, na sceni su dva labuda čija igra naginje blagoj karikaturalnosti, sasvim bliska animalnom svetu, nagonska i čista. Stilski slična radovima čuvenog Maca Eka. Igrači igraju gipko, sliveno, dopadljivo, a Boreli često za njih pronalazi vrlo maštovita rešenja. Na kraju koreograf pravi iznenađenje, čuje se pucanj, jedan labud pada pogođen a drugi ga prigrli, instinktivno i jednostavno, kreirajući sasvim nenametljivo vrlo potresan prizor.

Usledilo je delo „dualidade@br” portugalskog koreografa Gagika Ismailiana, rađen na fado muziku više autora. Ovaj balet, baš poput fado muzike, nosi u sebi obilje strasti, nostalgije, neostvarenih čežnji... Koreograf kreira uzavrela, dramatična trija i duete, pokreti koji se nižu su brzi, sliveni, potkrepljeni brojnim atraktivnim podrškama. Igračice virtuoznim, lakim skokovima preleću iz ruku jednog u naručje drugog partnera, onda proklizavaju scenom, pa su ponovo u vazduhu, spuste se na pod tek za trenutak da bi izvele neku slivenu plesnu frazu, a onda se ponovo vinu u visinu... Mašta Gagika Ismailiana ne jenjava tokom čitavog komada, ne ponestaje mu inspiracije, već nizovi ekstatičnih plesnih fraza otvaraju skrivene prostore ljudske putenosti. Sve je kod ovog koreografa telesno, osećajno, erotizovano, a igrači na najbolji mogući način svojom veštinom i izražajnošću dopunjavaju njegove zamisli. Iako se često brojnim premetima i akrobatikom, onda popularnom muzikom i crvenim kostimima, Ismailian opasno primiče formi spektakla i komercijalnog scenskog prikaza, on ipak uvek uspeva da se nekim jednostavnim, zanimljivim rešenjem, vrati na pravi put.

I na kraju „Podela” – balet na muziku Mana Bapa, u koreografiji Luiza Fernanda Bonđovanija, jednog od vodećih brazilskih koreografa koji je u svojoj igračkoj karijeri sarađivao sa Ekom, Forsajtom, Naharinom..., i čiji su uticaji prisutni u njegovom radu.

„Podela” je potpuno apstraktno scensko delo zanimljivih plesnih formi inspirisano „Aristotelovom teorijom podele”. Nije u potpunosti jasno na koju teoriju je koreograf mislio – verovatno na opšte principe mišljenja – odnosno osnove Aristotelove Logike – svojstva predmeta i njihovu bivalenciju. Nešto može biti ili belo ili crno, telo ne može biti i ne biti u isto vreme, ne mogu se izvesti istovremeno dva pokreta, i slično... Igrači su ovde veoma uspešno prikazali zahtevan Bonđovanijev stil igre – čas sveden, čas energičan, na momente bezličan na momente vrlo izražajan, nekada vođen geometrijskom logikom, nekada prepušten intuiciji i improvizaciji. To je moderan ples, uklopljen u moderan scenski dizajn – geometrijske, šematizovane linije dominiraju na sceni u vidu panoa, traka, pregrada... Koreograf se poigrava i sa svetlom, nekada ga postavlja u kontru, nekada igrači na sceni manipulišu sa njim..., a sve to čini da ples deluje neobičnije i kompleksnije.

Veoma dobar odabir komada učinio je da se Balet Sao Paula vrlo uspešno predstavi beogradskoj publici, koja je mogla da oseti u prvom delu svu atrakciju plesa u njegovoj putenosti i zanosu..., ali, sa druge strane, i promišljen, intelektualni pristup plesu koji ima svoju zanimljivu, svedenu estetiku, kao i određena filozofska uporišta.