PROLEĆE NOVE BURŽOAZIJE

Blago novim srpskim bogatašima. Ne samo da plivaju u parama, nego su i u modi. Oni nisu podlegli mračnom mazohizmu iza kojeg se pripadnici novoustoličene srpske buržoazije zapravo i ne trude da prikriju svoje blagostanje, koje ni nove mere Vlade Srbije, ni porezi na luksuz ne mogu da ugroze. Kada bi ustao iz groba Volter bi možda ponovo napisao „Mondena”. U srpskoj verziji. Dobitna kombinacija postmodernog društva: luksuz, uživanje, blagostanje.

Činjenica jeste da se pojava bogatstva u Srbiji, bogatstva koje nije nasleđeno nego stečeno ,,mudrom eksploatacijom znanja i profesionalnog talenta”, dakle ta se pojava nikad nije do kraja istražila ni rasvetlila. A bogatstvo je nešto vrlo konkretno, može se lako izraziti u ciframa. Istovremeno, bogatstvo je i nešto vrlo imaginarno što utiče na ponašanje čak i onih koji ga nemaju. Za srpski, ali ne samo za srpski model bogatstva postavlja se moralno pitanje: nema kapitalizma bez savesti, nema blagostanja bez karaktera. Iz toga proizilazi pitanje: kako pronaći ljude koji znaju razliku između ambicije i destruktivne pohlepe.

Sve je to, naravno, retorika jer naivno je i pretpostaviti da biznis, odnosno bogaćenje može da se reguliše nekom vrstom kodeksa nacionalne časti. Naime, ma koliko mi to ne prihvatamo, sada smo ipak zemlja moralnog relativizma gde je „Deset zapovesti” postalo „Deset sugestija”, a na stari spisak dodata je i jedanaesta: „Šta god da se uradi, bogati će biti bogatiji, a siromašni siromašniji”.

U uslovima velike ekonomske krize i novih mera Vlade Srbije usmerenih da se ublaže posledice krize, vrlo je teško definisati i postići moralni konsenzus, a pogotovo ga je nemoguće nametnuti. Vlada bi morala da premosti ovaj jaz između retorike i politike pri čemu postoje neke granice koje u potrazi za profitom i zaradom ne bi smele da se prelaze. Etičari malo govore o tome šta čini monopolističko ponašanje, to je posao pravnika. Vladin koncept socijalnog partnerstva Vlade Srbije zapravo ne nudi brza rešenja za nedaće tržišne privrede u tranziciji u kojoj kao da caruje tržišni fundamentalizam. Istina, nijedna strategija za smanjenje ekonomske nejednakosti ne može da zameni rast privrede, visok nivo ekonomske nejednakosti povećava stopu kriminala, povećava i mogućnost burnih reakcija na same tržišne reforme, deli društvo na dve različite civilizacije: jedna živi unutar elektronske ograde sajberspejsa, a druga izvan nje.

Je li rešenje za Srbiju „pojedite bogate da biste pomogli siromašnima”? Uništavanje bogatstva u nadi da će se time pobediti siromaštvo? Je li to kredo antikapitalističke internacionale? Da li se siromaštvo u Srbiji vremenom povećava i je li ta teorija osiromašenja u domaćoj verziji stara koliko i brada Karla Marksa?

Polarizacija prosperiteta u Srbiji vrši izuzetno snažan pritisak na srednji sloj stanovništva, koji tek što se donekle oporavio od burnih zbivanja krajem 20. veka, a čije su skromne težnje oduvek zavisile od političkog statusa tog sloja. U tom kontekstu, nove mere i porezi vlade Srbije prete da najviše pogode upravo taj po ekonomskoj moći srednji sloj stanovništva bez kojeg nema ekonomske i socijalne solidarnosti društva. Pitanje je hoće li proklamovana socijalna dimenzija vladinih mera rezultirati samo mlakim konsenzusom i da li vlada treba da spremi jednu komparativnu studiju kako se izvući iz ekonomske krize. Sadržaj studije: „čvrsta” ekonomska politika, stabilnost cena i usklađeni porezi. Ova preporuka je, ili trivijalna, jer ko može da hvali inflaciju i deficit, ili se iza nje krije izvesno odustajanje od prirodnih ciljeva ekonomske politike, kao što su potpuna zaposlenost i porast životnog standarda. Plate moraju da budu umerene. Postao je skoro pleonazam reći da evolucija plata mora da bude umerena. Da li takav predlog znači da radnici više ne bi trebalo da učestvuju u raspodeli plodova rasta? Ako ga ima, naravno. I ako je tako, u ime kog ekonomskog principa? Jedini razumni predlog može da ima veze sa raspodelom dohodaka na dobit, platu, zaposlenost i finansijsku rentu.

Ostale preporuke su odraz mode: fleksibilnost, kao i transformacija fiskalnih sistema i socijalne zaštite, tako da oni počnu da „podstiču na rad”. I naravno, potreba da se finansijski zauzdaju socijalni troškovi, zahvaljujući međunarodnoj fiskalnoj konkurenciji, ali i otporu poreskih obveznika.