Kad je režim (ne)moćan
Šteta što je emitovanje odličnog dokumentarca „Ćuruvija – kad režim strelja” počelo tek posle ponoći, odnosno već u prvom satu dana u koji pada desetogodišnjica njegovog ubistva. Jeste da nije reč o premijeri, nego o programu prikazanom prvi put još 2006. Ali, s obzirom na to da se u međuvremenu suštinski ništa nije promenilo, da novi režim ni u poslednje tri, a ni za svih devet godina svog postojanja, nije rešio ovaj političko-kriminalni slučaj, emisiju bi trebalo ponavljati najmanje jednom godišnje i svakako u udarnom terminu da je vidi što više ljudi.
Za Radio-televiziju Srbije, kao i za druge medije u Srbiji, stalno podsećanje na Ćuruvijinu sudbinu je, između ostalog, moralni dug prema ubijenom kolegi. Međutim, od opšte je važnosti što se ponavljanjem tog dokumentarca javnosti šalje jasna poruka o najmanje dve bitne činjenice. Prva je da ni posle deset godina krivci ne samo što nisu kažnjeni nego ni imenovani, mada postoji rašireno uverenje da se dobro zna – ko ih zna. Druga, bez sumnje u vezi s prvom, jeste da pojedinci (i grupe) iz onog režima koji je bio moćan da strelja nepodobne novinare ili čine važan deo sadašnjeg koji je nemoćan da otkrije i osudi nalogodavce i egzekutore, ili su mu opozicija koja zabašuruje svoju prošlost.
Slavko Ćuruvija nije, nažalost, jedina žrtva među novinarima ubijenim zbog onoga što su objavljivali. Vredelo bi putem televizije podsećati i na Dadu Vujasinović (o čijoj je smrti upravo snimljen dokumentarni film) i na Milana Pantića. Kako stvari sada stoje, jedino mediji mogu biti „savest društva” i prihvaćeni kritičari vlasti. Koliko god da su svakakvi, i žuti, i plavi, i ružičasti, ukupno uzev, javnost snabdevaju korisnim podacima i uživaju više poverenja i od vladinih i od nevladinih službenika.
U TV kazivanju o ubistvima novinara pristup može biti različit, zavisno od okolnosti. Onaj koji su odabrale autorka Slađana Zarić i rediteljka Tanja Fero počiva na postulatima vrsnog dokumentarizma koji zahteva obimno istraživanje i uključivanje verodostojnih svedoka, ali i uobličenje koje podrazumeva živu sliku, rekonstrukciju događaja, kombinovanje pisanog i izgovorenog teksta, plastično prikazanu arhivsku građu i dokumentaciju. Profesionalnosti, dakle, ima, a čini se i spremnosti Informativnog programa RTS-a da se prihvata takvog posla. U tom smislu čeka ga pre svega dokumentovanje sopstvene odgovornosti i za mnoga zbivanja iz devedesetih, kao i za smrt 16 svojih radnika u bombardovanju 1999. godine.
Izazov za sve domaće medije je i svojevrsna trka prestiža i časti sa inostranim medijima kojima su eksjugoslovenske teme još i danas zanimljive, intrigantne i obećavajući ekskluzivne. Novootkriveni svedok koji je za Bi-Bi-Si potvrdio postojanje logora OVK za otete Srbe u Kukešu, u Albaniji, samo je dokaz da ni kosmetsko, kao ni druga dramatična poglavlja bliže istorije, nisu sasvim zatvorena. Ispitivati ih i tumačiti bez učešća medija jednostavno nije moguće.