ZAPADNI IZAZOVI SA ISTOKA

Dok oni koji i dalje čekaju da se uključe u najveći ekonomski prostor sveta nemaju nikakve povode za bezbrižni optimizam, EU će 1. maja obeležiti petu godišnjicu „velikog koraka na istok”, dana u kome se konačno srušila gvozdena zavesa koja je četiri decenije delila Evropu.

Panevropski optimizam u međuvremenu je splasnuo, pa EU na različite načine varira ideju da je umorna i da su joj potrebni lekovi za probavu političkog komada od deset novih članica koji je progutan 2004.

Pojedine članice žale se na „haos u strukturama” Unije, nastao posle „velikog praska”, uključujući i kasniji prijem Bugarske i Rumunije. Govori se o mnoštvu neformalnih interesnih grupa koje sputavaju proces odlučivanja.

Veterani evropske integracije sve češće požele da novajlijama pokažu gde im je mesto.Recimo, oko kretanja radne snage. Ili odbijanjem predloga Mađarske, koji je na samitu u Briselu 1. marta podržao niz drugih istočnoevropskih zemalja, o izdvajanju hitne pomoći u iznosu sto devedeset milijardi evra.

Eksperti ističu da stara Evropa sve više protestuje protiv prekomernih ambicija novajlija koji i dalje očekuju da budu maženi i paženi. Za nas bi to mogao da bude dobar nauk: da su se nove članice više bavile ekonomskim reformama, a manje političkim igrama, njihov današnji položaj ne bi bio toliko složen.

Sudbina Lisabonskog ugovora baca tešku senku na debatu o novom proširenju. Ideja nije mrtva, ali pokazuje tek poneki simptom života. Za razliku od ideje širenja uticaja Unije na zemlje koje ne treba zavaravati skorim članstvom u EU.

Evropski zapad je u previranju. I evropski istok je u previranju. Ne samo zbog globalne krize.

Postizborni neredi u Kišinjevu mirišu na peti pokušaj „obojene revolucije”. Da li je posle Kirgistana, Mongolije, Ukrajine i Gruzije na redu Moldavija? Nemiri bi mogli da prate scenario Osetije.

„Hoćemo u Evropu” vikali su demonstranti. Brisel svakako nije očaran malom siromašnom državom koja ima svoje Kosovo i komuniste na vlasti, ali EU ima svoje šire interese na postsovjetskom prostoru u koji ulazi hrabro i ambiciozno.

Projekat Istočno partnerstvo, koji su posle prošlogodišnjeg rata u Gruziji razradile i predložile Poljska i Švedska, Evropska komisija ponudila je Azerbejdžanu, Belorusiji, Gruziji, Jermeniji, Moldaviji i Ukrajini.

Evropska unija je na terenu tradicionalnih ruskih interesa i to u vreme komplikovanih odnosa s Moskvom. Ukoliko Brisel osvoji simpatije šestorice i stvori „pojas stabilnosti”, nešto poput Zajednice Nezavisnih Država – samo pod sopstvenom kontrolom, Rusija bi bila okružena grupom ne baš prijateljskih država.

U EU kažu da je projekat otvoren i prema Rusiji, pod uslovom da ne traži posebno privilegovan položaj. U Moskvi zaziru da bi ciljevi mogli da ispadnu drukčiji. „Mi smo optuženi da tražimo sfere uticaja. Šta je Istočno partnerstvo, da li je to sfera uticaja, uključujući Belorusiju”, pitao je nedavno u Briselu šef ruske diplomatije Sergej Lavrov.

Ako su zbivanja u Moldaviji jedan nagoveštaj istočnih ambicija EU, Belorusija je drugi. Krajem marta Minsk je dobio zvaničan poziv da se pridruži Istočnom partnerstvu.

Brisel je uočljivo omekšao retoriku prema donedavno prokaženom režimu Aleksandra Lukašenka. Njemu je suspendovana zabrana putovanja u EU, data je saglasnost na zajam MMF-a pa je Belorusija u poziciji da istovremeno koristi i ruske i fondove EU.

Sve predusretljiviji prema opoziciji, Lukašenko čeka poziv za prvi samit Istočnog partnerstva 7. maja u Pragu. Požuruje da se preporuči. Povodom razmirica s Moskvom oko gasa poziva svoje zvaničnike da „prestanu da kleče po ruskim uredima”.

Uprkos obećanjima Kremlju, priznavanje Abhazije i Južne Osetije nije stavljeno na prolećnu agendu parlamenta u Minsku. Ništa nije slučajno: EU je poručila da će u slučaju priznavanja otcepljenih kavkaskih republika Belorusija odmah biti skinuta s liste Istočnog partnerstva.

Unija istoku nudi razne preferencijale: zone slobodne trgovine, ukidanje viza i tesnu saradnju u oblasti energetike – sve pod uslovom da kandidati svoje zakone usklade sa onima iz EU, da reformišu privrede i ostvare demokratski napredak. Prethodnica političkog uticaja je najavljena finansijska pomoć od šeststo miliona evra tokom dve godine.

Podseća na Balkan. Naravno. Upravo je model slobodne trgovine zapadnog Balkana inspirisao EU na Istočno partnerstvo. Ali, za razliku od grupe kojoj pripada Srbija, istočnjacima se otvoreno poručuje da se ne nadaju skorom ulasku u Uniju, čak ni Ukrajini koja je miljenik Brisela. Ponuda je neka vrsta izvinjenja što toga neće biti.

Ako smo u nekoj vremenskoj prednosti, to ne znači da možemo skrštenih ruku da gledamo na Istočno partnerstvo. Neke privilegije koje je Srbija imala u trgovini će se istopiti. Konkurencija u evropskoj čekaonici se povećava. Prekombinovanja na zapadu donose nove izazove sa istoka.

Čitav zapadni Balkan ima manje stanovnika od Ukrajine. Nema ovde te zemlje koja Uniji može da predstavlja takav energetski izazov poput Azerbejdžana, čiji bi gas trebalo da bude polazna tačka velikog projekta „Nabuko” kojim bi EU smanjila zavisnost od Rusije.

Sve se ovo događa u vremenima krize koja dodatno ohrabruje evroskeptike po EU. Oni su i dalje ubeđeni da je proširenje 1. maja 2004. bilo preveliko a dodatno 1. januara 2007. prebrzo.

Dolazim na zavereničku pomisao da su u EU podelili uloge, pa je svaka zemlja kandidat dobila svog privatnog kočničara. Konkretni povodi protivljenju lako mogu da posluže kao paravan za širenje Unije koja još hramlje od velikog koraka pre pet godina.

Ono što su Turcima Francuzi, Hrvatima Slovenci, Srbima su Holanđani. Dovoljna je jedna zapreka pa da put ka EU bude blokiran. Turcima optužnica za nepriznavanje genocida nad Jermenima 1915, Hrvatima Piranski zaliv. Srbima general Mladić.

Čitam da ispitivanja javnog mnjenja u Holandiji uoči junskih izbora pokazuju da evroskepticizam jača, a s njim i protivljenje proširenju Unije. Čak 60 odsto Holanđana smatra da su institucije EU čisto bacanje para.

Ko da me ubedi da je stav prema Srbiji samo zbog generala? Ili da je jermensko pitanje sve, a zazor od muslimanske Turske koja je svoju moć pokazala kod izbora novog generalnog sekretara NATO-a ništa? Ili da Ljubljana poziciju člana EU ne koristi u teritorijalnom sporu sa Zagrebom?

Da Evropa bez granica ne bi postavljala nepopularne rampe Evropi s granicama, kako bi uvažila rastuće protivljenje proširenju unutar Unije a da ne povredi aspirante, EU kupuje vreme. Kandidatima ne ukida nadu, ali ih drži na distanci.

Tako je osmišljena formula „povlašćenog partnerstva” (Turska), regionalnog povezivanja (zapadni Balkan), sada i Istočno partnerstvo.

Verujem da smo Uniji bliži od „istočnjaka” koje Brisel uključuje u trku, ali ne toliko koliko se nadamo. U svakom slučaju smo dalje od onoga u šta nas uveravaju ovdašnji evrooptimistički lideri.