Bila sam zaljubljena u Radivoja Koraća

VIŠE OD SPORTA
Doktorka Jelica Kalenić zaslužuje svaku pažnju. Ne, naravno, samo zbog onoga što je postigla u dva svoja opredeljenja, u nauci i u sportu, već i zato što je na taj put pošla sa samog životnog dna.

U traganju za što većim medicinskim znanjem, posle završenog fakulteta i specijalizacije za internistu i kardiologa, stigla je i u Ameriku, u Hjuston, do čuvenog kardiologa dr Kulija. A bila je i profesor na Univerzitetu Vest Virdžinija!

U sportu je bila ona bez koje se nije moglo. Sa tada nedostižnom visinom, od 184 centimetra, bila je, petnaest godina, igračica beogradskog Radničkog i dvanaest sezona centar državnog tima za koji je odigrala 157 utakmica.

Iz braka sa Žarkom Arsićem ima sina Petra (36), a on, u braku sa Izraelkom Elom, ima kćerkicu Maju (2).

Ko vas je dočekao pri dolasku na svet?

Bilo je to pre šezdeset šest godina. Imala sam samo majku Đurđicu Kalenić. Ona je bila nepismena radnica. Radila je po fabričkim menzama. Živele smo u jednoj sobi. Voda je bila van te prostorije. Ipak, uprkos činjenici da smo bile jako siromašne, ne mogu da kažem da mi je u detinjstvu bilo loše. Imala sam ogromnu ljubav majke.

A šta je bilo sa ocem?

Priča o mom ocu, Užičaninu Milošu Stankoviću, jako je čudna. On je pre Drugog svetskog rata, kao siromašan, a odličan učenik, bio kraljev pitomac. Međutim, pitomci nisu imali pravo da se žene sa devojkama bez imovine. A kad je izbio rat otac je, kao kraljev oficir, bio na strani četnika, a potom begunac koji se krio... A posle rata majka ga, uprkos ljubavi, nije više htela. Živele smo same. I tako sam ponela majčino prezime. Jedanput sam videla oca. I kad su mi rekli: „Ovo ti je otac”... samo sam kazala: „Ja oca nemam”...

Kako su vam tekli školski dani?

U prvom i drugom razredu osnovne škole bila sam loš učenik. Jer, majka, i ono malo što je dotad naučila, nije mogla da mi pokaže. Mnogo je radila, a ja sam po ceo dan bila na ulici. Ali, kako sam sazrevala tako mi je i škola postajala sve važnija. I tako sam, posle četvrtog razreda, sledećih osam godina bila učenik Klasične gimnazije. Uz sve ostalo učila sam i dva mrtva jezika – latinski i starogrčki. Isticala sam se u prevodima „Ilijade” i „Odiseje”...

Kad ste otkrili košarku?

To je zasluga velikog trenera Ranka Žeravice. Kad sam imala petnaest godina on me video na ulici i pozvao u Radnički. Prihvatila sam poziv. Bila sam šeprtlja. Saplitala sam se o rođene noge i hvatala loptu kao vruću peglu. Zvali su me Oliva...

Kako ste uspeli?

Trenirala sam pre i posle podne. Radnički je imao odlične trenere. Uz Žeravicu, Milan Vasojević, Bora Cenić... I ja sam tu videla svoju šansu. Bila sam, kako su novinari pisali, „ženski Korać”. A on je bio moja „tajna” ljubav. Svi su to znali, ali on nije reagovao. Kad je poginuo (2. juna 1969) njegova majka je pitala: „Gde je ta doktorka Kalenić”. Tada sam saznala da je on pričao o meni. Takva su to bila vremena...

A da li je bilo novca od košarke?

Mi smo sedam puta bili šampioni Jugoslavije i za svaku titulu dobile smo samo bogatu večeru! Ipak, uoči upisa na fakultet Branko Pešić, tadašnji predsednik Beograda, dodelio mi je stipendiju grada koja mi je omogućila da završim fakultet u roku. Bilo je to 1965. godine. Imala sam dvadeset tri godine. Tada sam se i udala. Prvi posao bio mi je u Institutu za medicinu sporta, a potom u bolnici „Dragiša Mišović”. U međuvremenu sam specijalizirala internu medicinu i kardiologiju. Posle toga sam bila dva meseca u Americi, na čuvenoj klinici u Hjustonu, uz još čuvenijeg doktora Kulija.

I tako ste ostvarili san?

Jesam kad su u pitanju škola i posao, ali ne i u privatnom životu. Želela sam dete iz „sve snage”. I taj san sam ostvarila tek deset godina posle udaje. Teško sam ostala u drugom stanju. Dobila sam Petra i novog kuma. Petrov kum je Vladimir Cvetković, nekad košarkaš Crvene zvezde. I moj Petar je bio uspešan košarkaš, član mlade selekcije u generaciji sa Bodirogom, Rebračom... Visok je 207 centimetara. Ali, kad je Petar imao šesnaest godina razvela sam se od Žarka Arsića zbog njegovog nerazumevanja za moje obaveze prema nauci i poslu. On više nije živ. Nisam se ponovo udala.

Zašto bežite od novog braka?

Zato što je, uglavnom, u braku prvo sve erotično, a posle neurotično. Muškarac se u početku pita – šta bih uradio bez nje, a posle – šta da radim sa njom. Ubeđena sam da u braku nijedna žena ne dobija ono čemu se iskreno nada. Uostalom, u braku se uzajamno dele i rešavaju problemi koje, da nismo u braku, ne bismo ni imali.

Šta je bio vaš sledeći korak?

U mojoj trci za naukom i poslom Petar je počeo da izlazi na splavove, kafiće... A tada mi je umrla majka. Ostala sam sama.. I posle savetovanja sa mojim prvim trenerom Žeravicom poslala sam Petra u Ameriku, kao košarkaša, da završi gimnaziju i fakultet. A kad sam 1992. godine došla na desetak dana da obiđem Petra, ostala sam u Americi deset godina!

Ko vam je u tome pomogao?

Jedan Lala u Beogradu i Srbin u Americi. O mom ostanku u Americi odmah sam obavestila direktora bolnice „Dragiša Mišović”, doktora Kocijančića, koji je pozdravio moj postupak. Bila sam posle toga profesor na Univerzitetu Vest Virdžinija, gde je Petar stigao do diplome biznis menadžera. A u svemu ovome mnogo mi je pomogao veliki Srbin Milan Puškar, veoma bogat čovek, koji je bio prvi sponzor tog univerziteta. Gospodin Puškar je mene prihvatio kao majku jako dobrog studenta i košarkaša Petra Arsića, koji je, uz to, još i Srbin.

Šta vam je dala košarka?

Gotovo sve. Ne znam baš tačno šta bi od mene bilo da nije bilo košarke i u košarci mojih drugarica: Milice Radovanović, Boske Pešić, Spomenke Milojević, Zagorke Simić-Žeravica, kao i našeg druga, novinara, Vlastimira Ignjatovića... Naravno, ponosna sam na sebe što posle završetka fakulteta nisam stala već sam stigla do specijaliste za kardiologiju, do posla koji beskrajno volim.

Da li se srca dele na muška i ženska?

Ona se razlikuju po veličini. Muška su veća da bi u njih stalo više devojaka. Šalim se, naravno. U kardiološkom smislu veoma su slična. Samo arterije žena su, često, uže, pa se u njih, pri proširenju, teže ubaci stent. Ipak žene imaju prirodnu zaštitu srca. Žensko biće luči estrogene, ženske polne hormone, koji jako štite srce. I zato je žensko srce jače od muškog.

A da li stent može da se pokvari?

Ne. To je samo „feder” koji na mestu suženja, zbog ateroskleroze, proširuje krvni sud. Neki put se samo dogodi da ateroskleroza prodre i u stent. U tom slučaju sledi operacija zbog ugradnje bajpasa. To je zahvat na srcu kojim se ugrađuje zaobilazni „kanalić” oko zapušenog krvnog suda.

Kako čuvate svoje srce?

Ne pušim, ne pijem, izbegavam masnoće, jedem voće i povrće, vežbam, kontrolišem težinu... Družim sa veselim ljudima. Slušam lepu muziku. Obožavam gitaru, ali nikako da naučim dobro da sviram. Ne bežim od ljubavi, ali se čuvam posledica do kojih može doći kad ljubavi više ne bude bilo. Izbegavam svaku vrstu stresa.

Da li seks opterećuje srce?

Ležeran seks uopšte ne opterećuje srce. To je, uz lepe emocije, najlepša vrsta aktivnosti. Uvek deluje osvežavajuće. U toku seksa dolazi do lučenja svih hormona, šire se krvni sudovi i ceo organizam uživa u blaženstvu koje ga obuzima.

Šta je to „sportsko srce”?

To je srce koje se formira dugotrajnim treningom. Srca sportista u miru mogu da ne pređu četrdeset otkucaja u minutu. Tako da sportisti, tek pri velikom naporu, dostižu onaj puls koji ljudi van sporta imaju u miru. A sportisti su, u principu, poseban soj ljudi. Oni su naviknuti da pobeđuju, ali i da gube, pa tom navikom rešavaju i životne probleme.

Čime se ponosite, a šta želite da zaboravite?

Moj ponos je moja majka. Sem „sitnice” koja se zove život, majka mi je, ličnim primerom, dala na znanje kako upornošću, voljom i snagom čovek može da ostvari svaki cilj. Ona mi je ukazala i na put sreće koji je popločan velikom ljubavi. A, na drugoj strani, želela bih da zaboravim brak iz kojeg je ostala samo jedna svetla „tačka”. To je moj sin Petar.