Umetnost kao slučaj i oslobađanje

INTERVJU
Vladimir Todorović je jedan od najuspešnijih srpskih novomedijskih umetnika. Rođen je 1977. godine u Zrenjaninu. Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti i na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari. Predavač je na Lasal koledžu u Singapuru. Osnivač je Centra za novomedijsko umetničko istraživanje Raster u Singapuru i saosnivač Instituta Napon u Novom Sadu. Umetnički deluje u oblastima kompjuterskih igara, taktičkih medija, informacionih i telekomunikacionih tehnologija, zvuka i arhitekture.

Izlagao je u Beogradu, Novom Sadu, Beču, Pragu, Vroclavu, Berlinu, Freznu, Njujorku, San Hoseu, San Dijegu, Sao Paulu, Rozario Sitiju, Singapuru i Čang Maju. Član je organizacionog odbora umetničkog festivala ISEA 2008. u Singapuru. Linkovi: http://t-o-d-o-r-o-v-i-c. org/, http://tadar. net/, http://rastergroup. com.

Slučaj i interakcija medijskih činilaca i posmatrača dominantni su u Vašem radu. Kako ste se zainteresovali za te kvalitete i kako ih istražuje?

Dok sam radio u Srbiji, bila je često prisutna nezainteresovanost ili zasićenost u odnosu na lokalnu i svetsku umetničku scenu. Banalnost autoreferentne umetnosti, uverenja da Srbija nema pristup globalnom, odnosno da je svetska umetnička scena nedostižna, preterano romantizovana predstava o umetniku 21. veka kao o umetniku 19. veka, dinamika i intenzitet života na svim nivoima osim na profesionalnom, svi ovi elementi su me verovatno doveli do te zasićenosti koja je doprinela da se ne fokusiram na istraživanja tog egzotičnog istorijsko-političkog konteksta. Rezultat je bila umetnost koja koristi slučaj, ali na jedan mašinski, sistematski, strukturalni i random način.

Prvi video rad, koji sam uradio dok sam bio na trećoj godini studija, koristio je kompjuterski program koji bi, na primer, od 2500 slika i 2500 audio fajlova koji su sačinjavali sto sekundi videa (sa 25 slika i 25 audio segmenata u sekundi) rasporedio te slikovne i zvučne segmente po slučajnom redosledu i puštao tako "prepakovan" materijal. Videu, kao linearnom i sada već tradicionalnom mediju, ovde je pristupljeno na nelinearan način pri čemu je estetika baze podataka kompjuterski transformisana u slučajan hronološki redosled. Takvu vrstu sopstvene medijske "oblikovanosti" sam primećivao i u crtežu i bilo kom drugom izražajnom sredstvu.

Roman Signer je jedan od umetnika čiji je rad na Vas uticao tokom studija. Kakav je bio njegov uticaj, koji su bili ostali uticaji i kako su na Vas delovali?

Sol Luit je koristio algoritamske principe (koji se danas koriste u software art-u) po kojima je ono što se vidi (npr. crtež) rezultat skupa pravila koje umetnik mehanički prati kao što kompjuterski procesor izvršava instrukcije programskog koda. Ti principi su rezultirali nepredvidivim i raznolikim formama ili manifestacijama. U Signerovom slučaju instrukcije ili strategije su rezultirale akcijama, eksplozijama i uglavnom banalizovanim događajima. Signerovu umetnost sada posmatram kao što se konzumira dobar komercijalni proizvod ili kao što se može ceniti dobar fudbaler ili neka pop ikona. Ne kažem da je njegov značaj manji ili veći od značaja Majkla Džeksona, već da je teško definisati doprinose ili subverzivne domete ovakvih figura.

Drugih uticaja je bilo mnogo u likovnim umetnostima, pogotovo u filmu (Tarkovski, Hercog, Cukamoto), kao i u muzici (od Džimija Hendriksa i Džona Koltrejna, preko Seks Pistolsa, Lajbaha i Fele Kutija, do elektronskog zvuka Monolejka, Vladislava Delaja, Alva Notoa). Uticaja je bilo toliko da sam u jednom momentu uradio rad Selfportret koji je govorio o njima. Kasnije sam pokušao da svoj rad oslobodim svih veza sa prošlošću i svih citata. Trenutno mislim da sam nivo referenci doveo do nekih minimuma, ali, naravno, treba još raditi na tome.

Svakako važniji, ali možda ne i lako uočljiv uticaj na umetničko i opšte obrazovanje u Srbiji u to vreme su činili svakodnevni događaji. Uobičajen dan tokom devedesetih u Zrenjaninu, u kojem sam tada živeo, mogao bi se opisati ovako: bez struje 12 sati dnevno, sa tri kilobajta protoka na skupo plaćenoj internet-vezi komuniciram sa nekim ljudima sa kalifornijskog univerziteta i jedno veče moja ulica saznaje da neki tomahavk treba da prođe iznad nas, svi izlazimo i posmatramo ovaj fenomen koji traje vrlo kratko – nekoliko minuta. Puno ljudi izlazi na ulicu u skoro romantičnoj atmosferi, bez struje, u mrklom mraku, ali sa osećanjem pripadnosti grupi koja učestvuje u zajedničkoj akciji, posmatra taj spektakl. Tomahavk prolazi u tišini i nekako je sve dosta jasno. Niko ne zna misiju ovog tehnološki veoma složenog instrumenta i svi posmatrači su na nekoj čudnoj, polusigurnoj distanci. Pokušavam da zaboravim ovaj potpuno sublimni pejzaž i da razmišljam o slikama na primer Konstabla, Anselma Kifera ili o radovima braće Čapman kao o nečemu snažnijem i nečemu što bi trebalo da me više interesuje.

U Vašem novijem radu postoji specifično interesovanje za aktivizam.

Umetnost koja se koristi aktivizmom može da podstakne neke buduće ideje čije forme i otelotvorenja ne poznajemo, ali aktivizam u umetnosti deluje slično kao, na primer, pronalazak kubizma ili supermatizma ranije. Mislim da je to već zastarela forma. Moram da primetim da je u sredini iz koje dolazim, ali i u većini drugih sredina, omalovažavajuće baviti se problemima koje današnja umetnost eksploatiše, kao što su poetika muzeja, borba identiteta, mapiranje ekstremnih događaja, javno predstavljanje virtuoznosti, lične priče i ličnog usavršavanja, i to svesno kontekstualizovati idejom o napretku ili rasprostranjenosti pragmatizma u svetu umetnosti. Svi ovi elementi razotkrivaju ili maskiraju ideološke principe u kojima umesto ličnih ideala dominiraju ekonomska dobra, prosperitet, prava građana...

Mislim da je u današnjem svetu neprikladno i isključivo baviti se umetnošću koja je slična nameštaju i tražim izlaz u nekim novim formama. Ne mogu da se pomirim da nekakvog poboljšanja ne može biti. Sigurno bih pre bio biznismen radi umetnosti, nego umetnik radi umetnosti. Biznismen radi biznisa je, naravno, najgora opcija.

Šta, u tom kontekstu, mislite o net-umetnosti i o mogućnostima umetničkog delovanja koje nude informacione tehnologije?

Rhizome – poznato online umetničko okruženje u Americi i tehnofili okupljeni oko njega napravili su rad koji se zove Starry Night koji pripada kategoriji net-umetnosti. Na vebinterfejsu, koji izgleda kao zvezdano nebo, zvezde su predstavljale radove umetnika iz baze podataka te grupe i menjale su se u realnom vremenu, tj. povećavale su se i smanjivale u zavisnosti od broja ljudi koji pristupe tom umetničkom objektu-zvezdi. To je metafora u kojoj je Internet jedan otvoren prostor – nebo u kojem svaka zvezda sija u zavisnosti od toga koliko je puta ljudi vide. To je, naravno, suviše lepo da bi bilo istinito.

Ali u toj metafori postoji i ideja o novim sistemima umrežavanja u kojima umetnik postaje tačka koja je samostalna i koja se smanjuje, raste ili pada. Dosta toga na Internetu može funkcionisati kao nebo sa Van Gogove slike, ali naravno ne baš kada se radi o sistemima vrednosti u umetnosti. Na Internetu za umetnost važe drugačija pravila pa postaje bitno znati kako da se zvezda postavi na to nebo. Tačnije, važe pravila kao i u globalnom umetničko-muzejsko-galerijskom sistemu u kojem umetnik mora da prođe određeni put-žigosanje kako bi postao deo sistema, to jest kako bi se u njega uklopio i zaigrao po njegovim pravilima.

Brojnim izložbama i umetničko‑istraživačkim projektima stvarate dinamičnu karijeru koja je u Srbiji skoro neprimećena. Poznajući lokalni mentalitet, nisam time nimalo iznenađen. A Vi?

Možda bi trebalo da time ne budem iznenađen. Verovatno je najbolje reći da će se to jednom promeniti. Jednostavno, ako umetnik nije spreman da bude u direktnoj vezi sa centrima moći – galeristima, kustosima, medijima, on je osuđen na jedan nivo neprimećenosti. Rezultati ovakvog pristupa stvaralaštvu, kao i u ostalim delatnostima, bezvredni su, degradirajući i površni. Zbog toga naša muzika, film i likovne umetnosti imaju zvezde koje uništavaju generacije za generacijama. Možda je nipodaštavajuće reći da naša umetnost nikada nije imala značajnog udela u svetskoj baštini, ali trebalo bi da budemo vešti i da pokušamo da prevaziđemo tu marginalnost umesto da je uvećavamo i kritikujemo.

Na čemu trenutno radite?

Sa timom singapurskih inženjera koji se zove Mixed Reality Lab radim na projektu Metazoa Ludens koji je započela organizacija Raster – Emerging Technologies Research Group. Reč je o projektu složenog tehnološkog okruženja koje će omogućiti miševima da igraju kompjuterske igrice protiv ljudi.