Moć i nemoć sudbine

Iskorak u novo i drugačije misao je koja nas je pratila posle nove scenske postavke Verdijeve opere „Moć sudbine”, poslednji put u Beogradu postavljene pre dvadeset godina (1989). Sem scenskih inovacija, ne sasvim originalnih i viđenih u stranim produkcijama, sa kamerama koje često dominiraju scenom i smetaju pevačima da se slobodno kreću, ekipa mladih ljudi je pokušala da od opere napravi dinamičnu predstavu, aktuelnu i privlačnu svojoj generaciji.

U tome je prednjačio reditelj Darijan Mihajlović, pomognut scenografom Aleksandrom Denićem, kostimografom Ivanom Vasić i koreografom Leom Mujićem. Postupak sa platnom u pozadini nije dosledno izveden i, u krajnjem utisku, iste slike su predugo trajale, ušlo se u monotoniju postupaka i vizuelnih rešenja od kojih je većina scenski neuverljiva i neopravdana.

Veoma dobro je ovom prilikom bilo vođenje ansambla, pre svega orkestra od strane našeg mladog i u svetu već poznatog dirigenta Aleksandra Markovića koji diriguje po Evropi, a sprema se za šefa dirigenta u Brnu. Konačno plemenit i umiven zvuk orkestra koji ne trešti i ne nameće se volumenom, dobro izbalansirani odnosi solističkih partija i celine, posebno odnosi sa vokalnim protagonistima.

Publika je nominovala svoju zvezdu večeri: bio je to tenor Hon Li (Don Alvaro) koji je pobrao aplauze na otvorenoj sceni koji su trajali preko svih očekivanja. Tehnički uzornoj interpretaciji još uvek zasmeta previše forsiranja glasom, kao i nedovoljno glumačko uživljavanje, međutim, ovo je do sada njegova najbolja uloga.

U svom najboljem izdanju se prikazala i Dragana Radaković (Leonora) u glavnoj ženskoj ulozi, čiji je sopran, sa nešto više oštrine i manjkom topline, uspevao da u svim lagama i pozicijama ostvari vokalne dimenzije svoje partije i u potpunosti ostvari lik. Obe velike arije bile su veoma uspešne (uzbudljivo je zvučala čuvena „Pace, pace”), kao i dueti, tako da je uspešno iznela veliki teret premijere.

Iskusni Miodrag D. Jovanović (Don Karlos) i u solističkim partijama, ali još više u duetima, ostvarivao je onaj stepen pouzdanja i solidnosti koji omogućava da predstava dobije na kvalitetu, a Aleksandra Angelov (Preciozila) dobrom pevanju morala bi da doda i efektnije kretanje po sceni i veći glumački učinak. U manjim ulogama su se istakli posebno Nebojša Babić (Melitone), okretnošću, šarmom i odličnim vokalnim nastupom, kao i bas Dragoljub Bajić (Gvardijan) koji svakom novom ulogom pokazuje uspon karijere.

Hor je bio dobro pripremljen i konsolidovan, postavljen u scenskom prostoru tako da kostimima i kretnjama doprinosi raskoši scene koja je, sem platna, delovala neuređeno, sa velikim zelenim panoima, kamerama koje se kreću, dečacima u majicama i farmerkama koji ih vuku i kablovima koji vise na sve strane. Najveći problem je što se vizuelno odvajalo od logičnog i vokalnog, pa su humoristički efekti u pozadini slikali ariju koja nosi svu tragiku moći i nemoći sudbine glavnih junaka! Predstava mora do kraja da sačuva čaroliju.