Zakrpa

Prošle nedelje je moj sin, Dejan, krenuo u drugi razred niže srednje škole (što bi po našem bio osmi razred). Pre neki dan smo mu kupili nove pantalone, deo obavezne uniforme. U proteklih godinu dana Dejan je dosta izrastao. Novim pantalonama se posebno radovao jer je celu prethodnu godinu išao sa zakrpom na kolenu.

U Japanu se uniforme nose u skoro svim nižim srednjim školama; Dejan je prošle godine dobio novu. Cena uniforme je više priličila Armanijevom odelu, međutim, pošto je to svakodnevna garderoba sa osmehom smo je prihvatili. Uostalom, nismo ni imali izbora jer je propisana uniforma obavezna.

Posle samo nekoliko dana Dejan se vratio iz škole sa izderanim kolenom i velikom rupom na pantalonama. Objasnio mi je da je pao na ivičnjak trotoara jer ga je stariji drugar u besu gurnuo svom silinom. Dejan ga je oslovio nadimkom, a ne dodatkom uz ime koje pokazuje dužno poštovanje. S tim dečakom i drugom, starijom i mlađom decom iz iste osnovne škole, Dejan je svake nedelje ubacivao koševe u školskom dvorištu. Godinama ga je oslovljavao sa Jama (od prezimena Jamaoka) i tako ga je oslovio u školi. Dejanu tada nije bilo potpuno jasno da su akteri ostali isti, ali da su se okviri promenili.

Od početka niže srednje škole (što je sedmi razred po našem) mlađi đaci nazivaju starije SENPAI (stariji, senior). Na prezime dodaju nastavak SENPAI. Dejan je trebao da oslovi Jamu kao Jamaoka-senpai.(/slika2)Isti je princip i u kompanijama. Svako ko je zaposlen duže je SENPAI i toj osobi morate pokazati poštovanje čak i ako o njoj nemate visoko mišljenje, profesionalno ili privatno. Ako pokažete nepoštovanje prema SENPAI, što je skoro nezamislivo, to uznemirava VA (harmoniju; u ovom konkretnom slučaju harmoniju školskog košarkaškog tima), a to je potpuno neprihvatljivo.KOHAI (mlađi, junior) vrlo poslušno prihvataju kritiku i veoma strogu disciplinu jer znaju da će i oni sami jednog dana postati SENPAI i da će nad drugima primenjivati isto kroz šta su sami prošli.

Takav sistem slepe poslušnosti i poštovanja funkcioniše u Japanu već vekovima. Japansko društvo je bazirano na principima Konfučijevog društva i prema starijima se odnosi sa posebnim poštovanjem. Čak i u okviru porodice, stariji brat i sestra se ne oslovljavaju imenom, već određenim jezičkim formama koje obeležavaju poštovanje.

Princip SENPAI-KOHAI počinje najrigoroznije da se primenjuje na početku studija. Mlađi studenti moraju starijim da pokažu dužno poštovanje, ne samo usmeno, već moraju starijim kolegama da sipaju piće ako odu negde u provod, da im peru prljave sportske uniforme ako su članovi istog sportskog kluba ili da vode računa o punom frižideru i očišćenoj prašini ako dele istu sobu u studentskom domu. To je sve priprema za početak radnog odnosa.

Japanci posebno paze da ne povrede ili materijalno oštete drugog. Ako dođe do toga uvek slede dugačka izvinjenja i nadoknada materijalne štete uz dodatne poklone kao izraz žaljenja.

Nastavnici u školi su smatrali da je Dejan oštećen: fizički i materijalno. Međutim, isto tako su smatrali da Dejan nije poštovao nepisanu, ali duboko prihvaćenu normu ponašanja i celu epizodu su zataškali telefonskim polu-izvinjenjem. Gospođa i gospodin Jamaoka se nisu izvinili, što bi bilo nezamislivo da je Dejan samo godinu dana stariji.

Dejana je zakrpa na kolenu podsećala celu godinu o drugačijim pravilima u kući i napolju. Pre neki dan Dejanov drugar sa plivanja, godinu dana mlađi, koji redovno dolazi u našu kuću je oslovio Dejana u školi kao Berusebići-senpai. Iako se duboko u sebi protivio tome, Dejan je prihvatio takvu vrstu obraćanja dok su u školi, okruženi drugom decom.

Zakrpa je ipak dobro odigrala svoju ulogu.