Dve pobune kao opomena

Osamnaest godina posle raspada SSSR-a, na prostoru nekadašnje socijalističke imperije pravog mira i dalje nema. A da li će on nastupiti, i kada, teško je proceniti. Nije stoga čudno što prošlonedeljna dešavanja u Moldaviji i Gruziji, kada su se na bunu protiv aktuelnih vlasti digli opozicionari tamošnjih republika, izazivaju sećanje na početak sovjetske drame i sve što se potom dešavalo. Ali i na ne tako davno izrečenu ocenu ruskog premijera Vladimira Putina da je „raspad Sovjetskog Saveza bio humanitarna katastrofa nesagledivih razmera“.

Naime, sve ono što se zbivalo na ulicama Kišinjeva i Tbilisija, ma koliko bilo uzrokovano različitim razlozima, treba upravo tako i posmatrati - kao nastavak procesa koji je počeo istorijskim „Beloveškim dogovorom“ Rusije, Belorusije i Ukrajine od 21. decembra 1991. Podsetimo na pomenuti dan su Boris Jeljcin, Stanislav Šuškevič i Leonid Kravčuk stavili svoje potpise na dokument o raspadu prve zemlje socijalizma. Trojica predsednika su time svojevoljno, i bez konsultovanja građana koje su predstavljali, odredili dalju sudbinu ne samo svojih republika, nego svih 15 koliko ih je do tog trenutka bilo u sovjetskoj porodici. Potonje stvaranje Zajednice nezavisnih država, kao pokušaj da se ovaj transfer suvereniteta obavi što bezbolnije, kako se ispostavilo, nije dalo željene rezultate.

Zao duh separatizma

Posledice delovanja Jeljcina, Šuškeviča i Kravčuka i danas se mogu videti ne samo u Rusiji, Belorusiji ili Ukrajini, nego i u ostalim nezavisnim republikama izniklim na ruševinama SSSR-a . Iz današnje perspektive posmatrano, „Beloveški dogovor“ je bio uzaludan pokušaj da se prevaziđe ekonomski i politički vrtlog u kojem se našao Sovjetski Savez u eri perestrojke Mihaila Gorbačova, rušenja Berlinskog zida, raspada Varšavskog pakta i već zahuktale ekonomske tranzicije istočnoevropskih socijalističkih zemalja.

I to nas vraća na Moldaviju i Gruziju. Zajedničko za dve republike jeste to što do današnjeg dana nisu uspele da definišu čak ni sopstvene državne granice. Zao duh separatizma nije se zaustavio samo na rastakanju prethodne zajedničke otadžbine. Moldavija je svoju gorku pilulu morala da popije u sukobu protiv provincije Pridnjestrovlje (mart-jul 1992). Gruzija je teritorijalnu celovitost prokockala u ratu protiv Južne Osetije 1991-1992, u kojem je na obe strane izginulo preko 3.000 ljudi, a potom i u tragičnom sukobu u Abhaziji (1992-1993) kada je stradalo čak 20.000 ljudi. a više od 260.000 ih je naterano u izbeglištvo, iz kojeg se do danas nisu vratili. Sada se ove dve zemlje u međunarodnom političkom žargonu nazivaju „zonama zamrznutog konflikta”.

Zajedničko za Moldaviju i Gruziju jeste i to što je u sve navedene sukobe, sticajem okolnosti, bila umešana i - Rusija. Zadržavanje ruskih vojnih baza u dvema republikama i posle njihovog izlaska iz SSSR-a, kao i činjenica da je veliki broj tamošnjih građana zadržao rusko državljanstvo, dodatno je komplikovalo odnose na terenu. Nacionalizmi koje ovakve situacije neminovno pothranjuju, ali i hegemonizam same Ruske Federacije kao jedine istinske naslednice nekadašnje carske ruske imperije, dobili su sasvim dovoljno prostora da se razmahnu punom snagom.

Na sve se nadovezala politika širenja NATO-a na istok evropskog kontinenta, kao i želja zapadnih zemalja, pre svega SAD, da sebi obezbede nove energetske izvore i osiguraju puteve njihovog transporta. U siromašnim zemljama kakve su Moldavija i Gruzija, a koje su se našle na vetrometini interesa velikih sila, sve pomenuto imalo je, i još uvek ima - razorno dejstvo.

„Bojenje“ Moldavije

Ono što se prošle nedelje dešavalo u Moldaviji neodoljivo podseća na „obojene revolucije“ viđene polovinom devedesetih u Gruziji, Ukrajini i Kirgiziji. Analitičari ovakvih događaja slažu se da je mnogo šta slično sa zbivanjima u pomenutim republikama. Od ikonografije koja obavezno asocira na mirni prevrat, do tehnologije koja uključuje novo prebrojavanje glasova i uplitanje ustavnog suda u izborni proces, kao i smisleno izvođenje na ulice studenata i učenika, pa čak i penzionera, kao socijalno najugroženijeg sloja.

Da li će Moldavija proći kroz istu priču kroz koju je prošla Gruzija, pokazaće novo prebrojavanje glasova, zakazano za danas. Kakav god da bude rezultat, nad sudbinom običnih Moldavaca ostaće da lebdi problem pridnjestrovskog separatizma, siromaštvo i neuslišena želja da se što pre uđe u evropske strukture. Ali i saznanje o istorijskoj povezanosti sa Rusijom i svime što iz toga proističe. Dakle - isto ono što tišti i Gruziju.