Advokati i kazna

Novosađani, ali i cela srpska javnost ogorčeni su zbog ubistva policajca Vladimira Grandića. Osumnjičenima za ovaj tragični pir određen je jednomesečni pritvor. Nagađa se da su oni samo deo velike organizovane grupe koja hara po mnogim gradovima. Jedan njihov pipak je, eto, stigao i do Novog Sada, s tragičnim ishodom.

Uprkos emocijama i opštoj rešenosti da se stane na put kriminalcima, postupak protiv njih mora bi da bude pravno i sudski do kraja i pedantno sproveden.

Ali, zapelo je na prvom koraku.

Novosadski advokati, nekoliko njih, odbili su da brane, tačnije, da zastupaju okrivljene. Rođaci i prijatelji pritvorenih nailazili su na zatvorena vrata i odmahivanje glavom. Svaki advokat imao je „razlog protiv”. Angažovani su zato advokati iz drugih gradova.

Prvi je reagovao predsednik Advokatske komore Vojvodine. Kritikovao je advokate koji ne žele da prihvate odbranu pohapšenih.

Rekao je da je to u suprotnosti sa osnovnim načelima advokatske profesije i sa etičkim kodeksom.

Bez obzira na to ko je i šta je, svako lice ima pravo na odbranu, jer je to jedno od osnovnih ljudskih prava. Drugo je šta neko misli o toj osobi i o kriminalu uopšte. A nešto sasvi treće je da li će advokat i klijent da se slože ili ne.

Lekar ne sme da odbije da pruži medicinsku pomoć obolelom. Na to ga obavezuje ne samo Hipokratova zakletva nego i zakon o zdravstvenoj zaštiti. Policajac je dužan da pomogne čoveku u nevolji. Na to ga obavezuje zakon o unutrašnjim poslovima. Vatrogasca takođe. I tako redom, sve do advokata koga obavezuje etički kodeks esnafa. Ali i tu medalja ima, ne dve, nego tri strane. Jedan od prozvanih advokata, koji je i doktor pravnih nauka, označen da je odbio da brani ubicu policajca i ostale, tvrdi nam, naprotiv, da ne bi bilo profesionalno da je prihvatio. Prećutano je da je poznavao ubijenog policajca, njegovu porodicu, a i pravni je zastupnik novosadske podružnice nezavisnog policijskog sindikata. I drugi koji su odbili imaju neke svoje razloge. Novi Sad je ipak „mala varoš”. Pošto prozvanim advokatima nije traženo da zastupaju po „službenoj dužnosti” uhvaćene kriminalce, neprihvatanje se tumači negativno. Mogli su u tom slučaju advokati da pribegnu triku, da se pravdaju prezauzetošću, da traže enormnu cenu usluge ili da izmisle nešto treće. Međutim, radi se o iskrenosti.

Doajen naše advokature, Toma Fila, dva puta u karijeri odbio je da brani vinovnike. Prvi put, sina koji je silovao majku, a drugi put pedofila koji je posle silovanja devojčicu ubio pa zapalio. Nije to mogao kao čovek da podnese, priznao je javno. Svesno je rizikovao kaznu. Inače sankcionisanje odbijanja odbrane veoma se retko dešava.

Naša zemlja, sledbenik „francuske škole prava”, jedna je od retkih gde se odbijanje odbrane kosi sa kodeksom advokature. U većem delu sveta reč je samo o uslugama, a ne o moralu. A o moralu je ionako napisano brdo knjiga. I još će se pisati.