Vaskrsenje

INTELEKTUALAC U TRANZICIJI
U „Korinćanima poslanici prvoj“, apostol Pavle koji sebe nije smatrao dostojnim „nazvati se apostol, jer goni(h) crkvu Božiju“, piše: „I ako nema vaskrsenija mrtvijeh, to ni Hristos ne usta. A ako Hristos ne usta, uzalud dakle propovijedanje naše, a uzalud i vjera vaša.“

Ako je vaskrsenje samo simbolički čin, onda je hrišćanska vera besmislena – to sa apostolom Pavlom tvrde sve hrišćanske crkve. Smisao hrišćanstva, dakle, jeste u veri ne samo u vaskrsenje Boga, jer Bog, po svojoj besmrtnoj prirodi, može ulaziti u smrt i iz nje izlaziti, nego i u vaskrsenje čoveka koji je po svojoj prirodi smrtan.

Onoga ko poriče vaskrsenje tela, a sebe smatra hrišćaninom, Tertulijan je nazivao jeretikom. U spisu „O ploti Hristovoj“, potkraj drugog ili na početku trećeg veka, Tertulijan je najpreciznije moguće objasnio narav hrišćanske vere, rekavši da je to vera u apsurd. Credo quia absurdum; verujem jer je besmisleno; verujem uprkos apsurdnosti.

„Druge vere slave cikluse rađanja i smrti; hrišćanstvo tvrdi da se ciklus, u jedinstvenom istorijskom trenutku, obrnuo i da se mrtav čovek vratio u život!“, piše Elejn Pejgels u knjizi „Gnostička jevanđelja“.

Svoje ustajanje iz mrtvih, koje je, po jevanđeoskom predanju, Hristos nagovestio svojim čudima – nešto je nemoguće, nešto neprirodno što se u saznanje ne može upisati kao činjenica, niti u iskustvo kao događaj. Nešto, dakle, nepojamno i nadiskustveno.

Hrišćanska religija utemeljuje se na veri u istinitost evidencije apostola, u to da im se, posle trodnevne smrti, Hristos ukazao, ne u uobrazilji, nego kao čovek u realnosti. Dva milenijuma hrišćanske vere temelji se, dakle, na veri u predanje o evidenciji koja ne podleže nikakvoj proveri. Temelj vere u Hrista, paradoksalno, nalazi se s one strane Hristovog života.

„Bez obzira na to kakva je priroda tih doživljaja, oni predstavljaju izvor i osvetu hrišćanstva“, piše o vaskrsenju Mirča Elijade u drugoj svesci kapitalnog dela „Istorija verovanja i religijskih ideja“. Ovde nam se otkriva politička podloga verovanja u vaskrsenje.

Da nije iskrsla vera u vaskrsenje, jasno je da hrišćanstvo ne bi moglo da se organizuje u konkurentsku religioznu organizaciju koja će naposletku zadobiti primat državne religije.

S jedne strane, apostoli, kao oni kojima se veruje da svedoče vaskrsenje, uspostavljaju prvobitnu hijerarhiju kao osnovu današnje crkvene strukture. S druge strane, pomoću ideje vaskrsenja, hrišćanstvo vernicima nudi najoriginalniju koncepciju besmrtnosti, a koja je u korenu svih svetskih religija. „Bog, to je u fantaziji zadovoljen nagon čoveka za srećom“, primećuje Ludvig Fojerbah u „Predavanjima o suštini religije“. Nagon za srećom, koji je svojstven čoveku, hrišćanstvo, idejom o vaskrsenju, maksimalno konceptualizuje.

Kad kažemo da se temelj hrišćanske religije nalazi s one strane Hristovog života i da potiče iz narativa o njegovoj zagrobnoj pojavi, to, takođe, pretpostavlja političke implikacije. Hrist se za života obraćao pre svega siromašnima i poniženima, onima na dnu, kako bi rekao Maksim Gorki. To i takvo hrišćanstvo koje se utemeljuje u Hristovom životu, a ne posle i izvan njega, zahteva ukidanje eksploatacije čoveka od strane čoveka na Zemlji. Taj zahtev, pak, artikuliše se kroz zagovor sveopšte ljubavi, a ne kroz mržnju i osvetu. To i takvo hrišćanstvo, najrevolucionarniji je pokret za koji znamo, jer je revolucionaran ne samo u očekivanju promene na suprotnoj strani, nego i u očekivanju promene kod samih revolucionara koji bi, pre svega, trebalo da ljube neprijatelje svoje. Dogmom o Vaskrsenju, ovaj se bunt najpre pripitomljuje, a vremenom, kako crkva postaje sve snažnija kao, inherentno politička, organizacija, on se i odbacuje, da bi se, konačno, crkva, naročito u vreme Inkvizicije, uspostavila kao institucija koja ga rigorozno suzbija.

Iako crkveno hrišćanstvo ocrtava specifičan lik „intelektualca“, kontemplativnog, sozercatelnog čoveka koji se svojevoljno udaljuje od društva i javnosti, onaj koji veruje u vaskrsenje, kako nam iskustvo govori, nije obavezno onaj koji, skrušeno ili pak sa žarom, trpi nedaće ovog sveta, očekujući posle smrti konačni sud i poravnanje nepravdi, nego može biti, a često i jeste, onaj koji se ne miri s nepravdom na zemlji. Kao što nema tog oblika ateizma koji pojedinca automatski štiti od pada u konformizam, isto tako nema ni te vere u vaskrsenje koja automatski pojedinca odstranjuje iz sfere potreba drugih ili ga, pak, automatski pretvara u dobročinitelja.